Svako putovanje predstavlja saznajni čin, aktivno otkrivanje sveta; putujući, obilazeći ovu našu planetu, dolazimo u dodir sa različitim kulturama, posećujemo daleka i neobična mesta, i neretko smo svedoci nesvakidašnjih prizora i događaja. Koračajući, otvorenog uma, kroz svetska prostranstva, neprestano osluškujemo, posmatramo, razmišljamo. Mnogo šta, što nismo ni sanjali da postoji, postaje nam razumljivo i blisko, ugrađuje se, zauvek, u naše živote, neizbežno postajući deo nas samih.

Sa putovanja se vraćamo obogaćeni novim saznanjima i iskustvima, donoseći u svoju sredinu svest o beskrajnoj raznolikosti sveta u kome živimo. U grudima nosimo priče o ogromnosti života, koji postoji i izvan granica našeg grada ili države, u očima donosimo neka beskrajna mora i snežne planine, a u torbama neobične predmete koje smo usput pokupili. Zatim pričamo, pripovedamo, objašnjavamo, a svaka naša reč u svestima slušalaca docrtava još jednog čoveka, selo, životinju ili šumu na nevidljivu mapu života.

Nesvesni toga, stvaramo specifičnu mikropromenu, ispunjavajući misiju koju putnici vrše od postanka sveta. Donosimo u svoju sredinu vesti o zemljama dalekim i stvarima neznanim; proširujemo, u glavama svojih sunarodnika, znanje o svetu i životu. Iz svedočanstava putnika, ljudi saznaju koliki je svet i šta sve na njemu postoji.

Svet je danas povezan čvršće nego ikad, ali je i dalje dovoljno velik i raznolik da, uprkos radoznalom duhu, čovek nikada neće uspeti da ga u potpunosti otkrije, upozna i razume. Današnji putnici, verovatno, neće svojoj zemlji doneti tajnu svilene bube ili zvezdane navigacije; ipak, doneće sasvim dovoljno malih stvari da načine malu promenu u svojoj sredini. Tako putovanja dobijaju obrazovnu funkciju; ne šire samo putnici svoje horizonte, nego i svi oni koji sa njima dolaze u dodir.

Jedna od misija Kluba putnika Srbije jeste upravo širenje ove poruke o prostranstvu, o raznolikosti, poruke o postojanju drugih ljudi, drugih kultura, drugih načina razmišljanja i života. Poruke da je ovo naš svet, plavozelena planeta koja pripada svima nama koji na njoj letimo kroz svemir; svest o tome pomaže nam da prihvatimo sebe, svet, kao i sve one koji na njemu žive.

Istraživačko putovanje

Ljudi putuju na različite načine. Agencijsko putovanje najčešće je odmor, kratkotrajan izlet na mesto daleko od svakodnevnog stresa, ili prilika da se čula zagolicaju nagoveštajem egzotičnog. Samostalno putovanje podrazumeva mnogo intimniji kontakt sa drugim kulturama, jer sami biramo kuda ćemo se i kako kretati, čije ćemo gostoprimstvo prihvatiti, sa kim ćemo i o čemu razgovarati. Samostalno putovanje dozvoljava nam da zavirimo u skrivene kutke daleko od utabanih turističkih staza, da uronimo u neku drugu stvarnost i, makar samo na trenutke, postanemo deo nje.

Od samostalnog putovanja lako možemo napraviti istraživačko putovanje. Pre odlaska negde, možemo pokušati da prikupimo informacije o tom mestu; prelistamo enciklopedije, saznamo kakva su to mesta, kakvi tamo narodi žive, u šta veruju; pročitamo knjigu nekog velikog pisca iz tih krajeva; naučimo nekoliko osnovih reči i fraza nepoznatog nam jezika. Tako odlazimo pripremljeni, ne kao stranac koji zija okolo, sve pita i ništa ne razume, niti kao dokoni turista u bekstvu od dosade u potrazi za adrenalinskom injekcijom, nego kao pravi putnik koji, pored potrebe da oseti, ima i potrebu da shvati i nauči.

Bez obzira da li se radi o obližnjem manastiru ili koralnom ostrvu na drugom kraju sveta, svemu možemo pristupiti u istraživačkom duhu; ako već odaberemo način putovanja koji nam daje apsolutnu slobodu kretanja, tu slobodu možemo da iskoristimo da svesno proširimo svoje znanje, ne ograničavajući se samo na sirove utiske kojima bivamo izloženi slučajno.

Tako iskustvo postaje mnogo dublje, zbližavanje sa kulturom neuporedivo intimnije i neposrednije, a samo putovanje dobija dodatni smisao. Osim toga, lokalno stanovništvo mnogo nas više poštuje i toplije dočekuje ukoliko vidi da smo učinili napor da saznamo nešto o njima, njihovim problemima, jeziku, verovanjima i herojima.

Putoskop

Istraživačko putovanje, ovako definisano, moglo bi se završavati pokušajem da se stečena znanja i iskustva zabeleže i prenesu. Za razliku od putopisa, tekstovi koji bi ovako nastali imali bi čisto saznajnu funkciju: oni bi čitaocima otkrivali priče o stvarima o kojima, možda, nikada nisu imali prilike nešto da saznaju.

Da bi neko napisao ovakav putoskop, nije potrebno da bude profesionalni antropolog, novinar ili fotograf. Dovoljno je samo da poseduje zdravu radoznalost i istraživački duh, i da se ne zadovoljava znanjem iz druge ruke. Da potraži, pročita i prouči, a zatim ode na lice mesta i lično oseti atmosferu, prirodu, ljude. I, naravno, da poseduje dobru volju i želju da sve to sa nekime podeli.

Sekcija «putopisi» na našem sajtu svoju popularnost duguje činjenici da putopise ne pišu profesionalni novinari, nego mnoštvo veoma različitih ljudi, sa različitim idejama, načinima pristupa i utiscima. Sekcija «putoskopi» takođe bi trebalo da sadrži ovaj kvalitet: ne profesionalni, nego putnički ugao. Kao i sve ostalo što ima veze sa slobodnim putovanjima, istraživački članci trebalo bi da se baziraju pre svega na entuzijazmu, dobroj volji, velikoj radoznalosti i želji da se svet upozna i – koliko je to moguće – shvati i prihvati.