Doskora, do pre samo 10-ak godina unazad, Amapa je bila teritorija pod upravom federalnih vlasti, gotovo nenaseljena i vrlo divlja provincija koja je služila kao tampon zona između bezakonja, trgovaca drogom i neosvojenih divljih predela sa jedne strane i civilizacije, reda i zakona sa druge strane. Takvih novoustanovljenih država na doskora divljim teritorijama u Brazilu ima više, ali o tome drugom prilikom (tek ovde sam shvatio da se priroda ne predaje lako i da je čovek još ni izbliza nije savladao).

Kao i Manaus, Makapa je, zahvaljujući svom geografskom položaju, grad koji je dosta izolovan od ostatka Brazila a i južnoameričkog kontinenta, pa pre podseća na neko ostrvo daleko od naseljene obale do na glavni grad jedne države (teritorija veća od sadašnje Juge). Još uvek ne postoji ni jedan autoput koji povezuje grad sa bilo kojim od bitnih regionalnih autoputeva, pa je celokupan saobraćaj brodski i avionski, uglavnom preko Belenja, velikog grada-luke na severnoj brazilskoj obali Atlantskog okeana, koji je udaljen samo 40-ak minuta leta i predstavlja glavnu vezu sa Brazilom i svetom.

Grad leži na blago zatalasanom terenu, u ravnici koja predstavlja široku rečnu dolinu najveće svetske reke u njenoj delti, gotovo pred samo ulivanje u Atlantski okean. Makapa kilometrima izlazi na samu obalu Amazona i zahvata široki prostor jer nema nikakvih prirodnih ograničenja za širenje, pošto je nekadašnja džungla raskrčena i ne postoji više, osim u slabim, praktično kultivisanim ostacima. Kako je nekada, nekoliko desetina, prilaz eksploataciji i transportu drveta u ovim predelima bio olakšan geografskim položajem, može se reći da je ovaj deo ogromne amazonske džungle uništen i da je sada za ove krajeve karakterističan sertaon, jedna vrsta savane sa veoma bujnom vegetacijom, recimo, kao savana u kišno doba godine.

Pogled na plažu "Crna Tačka" u Manausu

Jedan od državnih instituta za koji sam radio se nalazi usred džungle koja nije uništena i upravo je kultivisana kao ambijent u kome je sačuvan osećaj prave, žive i divlje šume, pune raznovrsnih životinja, pretežno ptica i majmuna. „Park“ koji okružuje niz montažnih zgrada održava ekološki deo instituta kao praktičan primer očuvanja prirodne sredine u simbiozi sa urbanom civilizacijom. U tim montažnim, drvenim zgradama, sam se izvrsno osećao jer, iako su svuda rashladni uređaji, kompjuteri i telefoni, čim izađeš napolje nađeš se usred džungle, u pravoj divljini ispunjenoj raznovrsnim životinjskim kricima, isprepletanim lijanama na stazi, bodljikavim tropskim cvećem i sve to u jednoj pravoj, teškoj tropskoj klimi, u vrućini i vlazi prave pravcate prašume, još uvek neosvojene ljudskom rukom.

Grad ima samo jedan oblakoder od 10-tak spratova i pet, šest manjih zgrada od 3 do 4 sprata, dok su sve ostale prizemne, bilo da se radi o stambenim kućama, bilo službenim ili drugim građevinama. Dosta su razbacane, naročito dalje od centra, ne baš preterano lepe a ni luksuzne, odajući preovlađujuće siromaštvo i primitivnu jednostavnost provincijskog naselja. Vidljive industrijske aktivnosti nema. Avenije su široke, asfaltirane u centru i zemljane u predgrađu, sa relativno intenzivnim saobraćajem, dok je infrastruktura generalno dobra i odgovara epitetu glavnog grada u kome živi polovina stanovnika ove slabo naseljene države. Moj kratkotrajni boravak sam iskoristio za sve neophodne posliće i kupovine, jer u unutrašnjosti gde sam išao poslom ne postoji gotovo nikakva infrastruktura i neke su institucije, kao banka ili pošta, nezamisliv luksuz za raštrkano stanovništvo daleko od normalnih civilizacijskih dostignuća.

Obala Amazona je velikim delom uređena širokim kejovima, šetalištima, parkovima i avenijama, a najveća atrakcija za mene je bila luka i, naravno, riblja pijaca. Bilo mi je simpatično da se obali lako prilazi iz bilo kog dela grada i da je moguće šetati kilometrima, ne udaljavajući se od reke.

Vodeni pejzaž koji se pruža prema horizontu sa bilo koje tačke na obali je upravo fantastičan. Reka je nenormalno široka i obala koja se jedva nazire u vodenoj izmaglici, u jako, jako sunčanom danu je, ustvari, obala jednog velikog ostrva, tako da se druga obala Amazona nikada i uopšte ne vidi.

Utisak koji se stiče je da se nalaziš na obali okeana, jer se voda pruža u nedogled, sve do horizonta, koji često gori u jarkim, crveno-žutim plamenovima žarkog, tropskog sunca, čiji se zraci neprestano prelamaju na plavo-zelenoj, manje ili više ustalasanoj vodi kojom plove mnogobrojne barke, ogromni tankeri i raznovrsni drugi brodovi, još više pojačavajući osećaj da sve posmatraš sa morske obale.

Pogled iz aviona na nacionalni park

Plima i oseka su vidne, a za vetrovitih dana talasi mogu dostići zavidnu, gotovo zastrašujuću visinu. Ipak, većinom je velika voda mirna i uljasta, ne odajući utisak bilo kakvog kretanja, kao da nije reč o reci. Sve, apsolutno sve odaje utisak okeana i da se čovek nađe tu bez saznanja o geografskom položaju, ni po čemu, bukvalno, ne može zaključiti da se nalazi na obali neke reke. Čak i brodovi koji ovde zalaze su dobrim delom prekokeanski, jer blizina okeana i redovnih brodskih ruta omogućavaju brzo zalaženje do obližnjih luka na Amazonu, kao što su Makapa ili susedna Santana.