Jednom davno, toliko davno da su već svi zaboravili kada je tačno to bilo, rodila se Ideja. Ali, pre nego što sednete na suvozačko sedište ovog putopisa, evo malo statistike.

Jednom manje davno, stajali smo, u šest ujutru, na autoputu, na izlazu iz Beograda, u iščekivanju vozača velikog srca, vozača koji brine za svoju dušu, ili jednostavno vozača kome je smrtno dosadno. Jedan čovek se sažali i poveze nas do naplatne rampe.

Stojimo na rampi, otimamo se oko sendviča, kad pored nas, žednih i pospanih, prođe veliki Nektar kamion, i ne stane.

Neka ga.

Konačno stade momak sa kombijem, pa onda simpatičan čovek koji vozi kao da su mu đavoli za petama, koji nam je održao kratko predavanje o spravici za ometanje policijskog radara, i konačno čika koji nam je detaljno opisao kako je potpuno izgubio vid na jedno oko, a na drugo vidi taman dovoljno, dok ležerno vrluda iz trake u traku.

On nas ostavlja na autoputu kod skretanja za negde. Još uvek je rano jutro, prođu poneka kola. Pored nas prolazi isti onaj Nektar kamion.

Nek ide.

Posle desetak minuta, staje Rubin iz Novog Pazara. Turske brojanice, arapska muzika, sve po propisu, a čovek ima i svoj butik i sina Aladina. Sa njim prelazimo jedno dobro parče puta, i eto nas opet kod nekog skretanja. Nailazi isti onaj Nektar kamion, vozač trlja oči i gleda nas zaprepašćeno, kao noćnu moru koja se uporno vraća (Draguljče! Šta ti radiš ovde?!), a zatim stiska kočnicu. Sledećeg trenutka sedimo u kamionu, sa po flašicom soka u ruci i litrom u rancu

Silazimo kod Niša, na potpuno pustom putu. Posle možda pola sata staje turski šleper koji ide za Izmir. Ne stižemo ni da omirišemo orijentalnu atmosferu, kad policajac mahnu rukama stop, majstore,’ vamo, ‘vamo. Mi zbunjeni, desetine kamiondžija nisu, ostaće tu do 17h zbog radova na tunelu. A ono tek podne.

Sok s nogu, pa pravac by pass. Pruga, seoce, Nišava, jorgovani, dobar dan - dobar dan. Na makadamu punom rupa, kupi nas odmah čika, suzdržano pokazuje okolinu. Malo-malo, bacimo pogled ka Tremu, sneg se vidi pod vrhom, tamo ćemo sledeće nedelje. A onamo negde već počinje Stara... I tako slalom sve do Pirota.

Žive duše nigde, obiđosmo Kale. Deka čuva koze, bazen nema vode ali ima murale čovekolikih guštera, ne manjkaju ni biste narodnih heroja. Sedamo pored puta, prašina se lepi za suvo grlo. Jalova rabota, a i kiša će, pa protegosmo noge koji kilometar. Gotovo i ne opazismo kako zakoči neki crveni rasklimani sa četvoricom veseljaka i kako se svi zgurasmo, i kako to sad odjednom stojimo na nekom drugom živopisnom raskršću.

Izvesno vreme kola su skretala desno umesto da idu pravo, a onda upoznajemo novog prijatelja čije ćemo ime saznati tek nekih 6 dana kasnije. Tada smo, između ostalog, čuli o tome kako dimitrovgradski policajci premeštaju saobraćajne znake par stotina metara napred, pa ih kasnije vraćaju na prvobitno mesto, jer drugog posla zapravo i nemaju. Možda pola sata vožnje, stigosmo do granice, iako našeg vozača isprva put nije do tamo vodio...

A preko granice peške. Pokraj puta nekim ljudima skidaju pantalone. Svi imaju slične, svetle oči i gaće pune cigara. Puštaju nas preko reda, carinik sumnjičav po pitanju psihofizičkog zdravlja nekog ko je ležerno krenuo peške ka Istanbulu, daje Lazaru znak da se sagne ka šalteru, a potom mu opipava čelo kao da meri temperaturu, i eto nas u Bugarskoj.

Dovukosmo se nekako do hančeta Atlantik, usput degustirajući vodu iz cevi koja je više ličila na kanalizacionu nego na izvorsku, no poverovasmo ljubaznim bakutama a posebno sopstvenoj žeđi.

Tamo smo uspeli da ustopiramo kola sedeći kraj puta sa bezvoljno podignutim palcem, a u kolima dve prijatelkate, orkanski vetar i Ceca na milion decibela. Jedva preživesmo do Sofije i odvajanja za Plovdiv. 6 je popodne, da li ili ne li? Da, u Plovdiv.

Na nadvožnjaku nas umalo za sobom odnese a zatim u sebi i ponese drugi turski kamion tog dana.