Blog: Razgovori u Siriji

Autor: Dejan Ačanski

Drugog dana u Alepu, pošli smo u obilazak čuvene citadele. Sa svojim couchsurfing domaćinima istraživali smo par sati odaje i hodnike tvrđave, šetali po njenom krovu i pili čaj u jednom lokalu iz kojeg se pruža fascinantan pogled na grad. Kad smo krenuli da vraćamo niz stepenice, desilo se nešto neobično: Said, jedan od naših domaćina i moj vršnjak, blago me je uhvatio pod ruku, malo iznad nadlaktice, i nastavio da me drži, a da nije prestao da hoda i da razgovara sa nama. Osetio sam kako mi žmarci prolaze kroz ruku i instiktivno stegao mišicu, da bih je potom velikim naporom volje opustio. I ja sam nastavio da normalno razgovaram, iako me je jedna stvar zamalo ostavila bez teksta: njegov pokret bio je sasvim spontan, prirodan, skoro nesvestan. Čim su me prvi trnci nervoze prošli, osetio sam se počastvovanim. U arapskom svetu, naime, držanje za ruku ili pod ruku je znak prijateljstva između muškaraca. Said mi je na svom jeziku davao znak da sam dobrodošao, da sam primljen u krug njegovih prijatelja. Nisam tada pričao sa njim o tome, jer nisam znao šta da kažem („hvala“, „you are my friend, too“, da ga poljubim tri puta u obraz...?!), a on očigledno nije smatrao da je potrebno da komentariše taj potez i nastavili smo tako da šetamo sve dok nije došlo vreme za ručak...

Već tokom ta prva dva dana Danijela i ja smo na ulicama primetili mnoštvo muškaraca svih uzrasta kako se drže za ruke na najrazličitije načine. Neki su šetali kao Said i ja, drugi su držali šaku u šaci, treći su imali isprepletane prste, četvrti su držali svog prijatelja za rame, a videli smo čak i dvojicu koji su se držali samo malim prstom. Uveče, sedeći u baru s novim prijateljima, pitali smo ih ponešto o ovom običaju. Rekli su nam da je to nešto sasvim normalno. Štaviše, ako muškarac šeta sa nekim prijateljem i nijednog trenutka mu ne ponudi ruku, to može da znači da nešto nije u redu u njihovim odnosima, tj. da ga više ne smatra toliko bliskim. Skrenuli su nam pažnju i da dobri prijatelji prilikom rukovanja dugo drže šake u stisku – što veće prijateljstvo, to duže rukovanje. Ovaj simbol se ponekad uzdiže na državnički nivo: kada se političari različitih zemalja pred konferenciju za štampu drže za ruke, to je nedvosmislen znak dobre volje da se odnosi tih zemalja poboljšaju. 

Uslovljeni svojom kulturom, Danijela i ja nismo mogli da se otmemo utisku da sve to izgleda pomalo gej, pogotovo kada se uporedi sa izostankom bilo kakvih javnih znakova nežnosti između muškaraca i žena. Ova naša primedba izazvala je smeh za stolom (društvo je, kao i tokom skoro celog našeg putovanja bilo isključivo muško). Znamo na šta mislite, rekoše nam. Pre dvadesetak godina vašu izjavu mnogi u Siriji ne bi razumeli, ali danas sve veći broj porodica ima satelitske antene. Stariji kupuju antene uglavnom da bi gledali programe iz drugih arapskih zemalja, ali mlade privlače američki filmovi i zabavni programi i oni neprimetno upijaju tu kulturu. Zahvaljujući tome, u velikim gradovima raste broj mladih muškaraca koji odbijaju da se drže za ruke sa prijateljima, baš zato što ih to podseća na homoseksualce u američkim emisijama. U tradicionalnom arapskom držanju za ruke ipak nema ničeg homoseksualnog, složiše se naši sagovornici. U tom trenutku Danijela i ja se istovremeno setismo one dvojice koji su se držali samo malim prstom, pa smo pitali drugare da li misle da ni tu nema ničeg homoseksualnog. Kao odgovor opet dobijamo smeh, ali i i priznanje da bi ipak moglo biti i nešto takvo u pitanju. U društvu u kojem su pravila prihvatljivog ponašanja u javnosti veoma jasno ocrtana i – za naše pojmove – krajnje restriktivna, homoseksualci imaju „rupu u nepisanom zakonu“ koja im omogućuje da iskažu jedan oblik fizičke bliskosti u javnosti. Njihove slobode se, očekivano, tu i završavaju.