Blog: Niko i ništa u Londonu

Piše: Vladimir Bojović

Maja je nasa drugarica sa ovog sajta, koja nekako zna mog brata, pa je po dolasku u London kontaktirala mene Ja sam se opet iskombinovao da budem slobodan neki dan kad je i ona tu. U cetvrtak u 10 ujutru smo se nasli na Pikadiliju, kod Erosa, kao u Beogradu kod konja. Tu smo se upoznali, I rekoh ajmo bre na kafu. Pravu kafu (ne pivo), ipak je 10 ujutro. Donela mi je sal Partizana ja srecan k`o dete, uvece smo gledali i fudbal ali o tome kasnije. Najbolje mesto, po meni, za jutarnje kafenisanje, su Dokovi Svete Katarine. Nalaze se odmah pored Tower Bridge-a, i nekako su skrivena atrakcija. Mirno mesto za uzivanje, parkirane jahte, tisina koju narusavaju jedino motori na istim, nekoliko pabova, i to je to. A opet ste u centru grada, a ne primecuje se. Dok smo srkali kaficu, razmisljali smo kuda da idemo. Da joj pokazujem Big Bena i ostale budalastine nije fora, a Maja zeli da vidi Brixton. Nije bas preporucljivo da devojka sama obilazi jug Londona. Vazi za malo opasniji deo grada. Zapravo posle sumraka uopste nije preporucljivo dolaziti ovde, osim ako se ne ide u grupi, i to sa debelim razlogom. Jedan od razloga moze biti i neki od koncerata koji se odrzavaju u Brixton Academy… Ovde se nalazi par odlicnih klubova, pabova sa zivom muzikom, i sve to izgleda slatko, divno krasno, ali belci nisu bas sigurni ovde. Svejedno smo dosli, kao pravi turisti, Maja je okacila fotoaparat oko vrata, (moj aparat je u Parizu dok se ovo desava), ja uzeo "London A-Z", i ajmo u Brixton. Pankeri, beskucnici, prosjaci, narkomani, sektasi… su nas cekali tamo. Ne znam koliko je Maja to primetila, ali ja jesam. Prvo sto nas je interesovalo je Electic Lane, iz pesme Eddija Granta, a odmah tu je i Brixton market, pijaca koju stvarno vredi posetiti. Pogotovo ako ste raspolozeni za kupovinu neke lake droge, ili opreme za konzumiranje iste. Ovde mozete videti rastafari crnca koji pusi joint i prodaje lubenice, pazariti “pastu i cetkicu za zube“ u jednom, (neka vrsta drvceta koje se prvo natopi pluvackom a potom se zubi prirodno peru , osetiti ukuse i mirise kolumbijske klope, i videti neke od stvari koje se srecu samo u filmovima. Kao npr razgovor sa klosarima koji izgledaju kao da bi vam pobili pola familije. Malo smo tu jos setali, zezali se, i vratili se vozom do grada, gde je trebalo da se nadjemo sa Bojanom i Markom. Dogovor je da se Grobari prate kod Paje. Naravno da smo imali vremena za pivo, i to u irskom pabu. Nije isto k`o engleski

Paya & Horse, u srpskim krugovima poznatiji samo kao konj, je prvi srpski pab u Londonu. Nalazi se u jugozapadnom delu grada, Battersea, nije bas najbolja lokacija Pab je stvarno nikakav, prazan, sanker umesto sankerice, prilicno skup za lokaciju, ali svejedno dolazimo ovde, ako ni zbog cega drugog onda zbog fudbala. Ko zeli moze da kupi i cigarete direktno iz Srbije, ispod ruke. E kad odete u klonju onda stvarno znate da je srpski pab, mozda i dolazi spremacica Kad je neka bitnija utakmica onda se spustaju zavese, zakljucavaju se vrata i pusenje je dozvoljeno ilegala do jaja. Padaju prve porudzbine, daj Pajo 4 piva, cvarke i pomfrit, daj jos 4 piva, cevape, jos cvaraka dok cevapi ne stignu, a Maja vadi grisine – TAKOVO. Srbijo majko. Sta se zapravo desava? Ja nisam ni obracao paznju, ali nama je bas tog dana bilo ravno 2 meseca kako smo u Londonu. Sto znaci sledece: Pajo, daj jos 4 piva i rakiju… Da se proslavi. Partizan je pobedio naravno, mi ostali u pabu da slavimo. Muzika, zezanje, jedva sam cekao taj momenat. Trazimo da nam Paja napise kaznu, tj da vidimo racun. I nije neka kazna, izaslo nas je prilicno skromno kako sam ocekivao. Steta sto jos nisam nabavio fotke, ali bice valjda ovih dana, kad se Vrscanka vrati u Srbiju i posalje ih onako lepo sredjene. Zelim da vidite racun koji smo dobili, na onom starom konobarskom bloku. Sa sve reckama. Imamo i dokumentovano, pa cete se uveriti.
Brojim dane do svog odmora. Uspeo sam da iskombinujem da dobijem 5 radnih dana plus nekoliko slobodnih, i sad krecem za Skotsku. Prijeo mi se haggis. Nina me je upozorila da naucim kako se pravi ali nikako da jedem, ali vec odradjeno. Prosle godine sam imao cast da kusam ovo nacionalno jelo Skota sa sve viskijem, i u suknjicama. Prvo idem u Aberdeen, pa Aveimore, i u povratku jedan dan u Edinburgu. Sve cu koristiti Couchsurfing, malo da vidim Highlands, neke drugacije gradove od Glazgova i Edinburga, i osetim pravu Skotsku.

Na poslu se desavaju sve ista sranja. Svi sefovi postaju sve nervozniji, buka je sve jaca i jedva cekam Bozic, da vidim kako ce onda biti. Osecam da se posao uvecava, sto je dobro. Da tempiram formu i budem spreman za te dane. Imao sam dve jako naporne nedelje, jer je troje ljudi iz mog odeljenja bilo na odmorima, pa je pokrivanje bilo naporno. Sad sam preziveo i idemo u nove pobede.
Odoh za Skotsku

Dajem fotku, da vidite kako izgleda kujna posle jako mnogo posla… Uzivajte