Dakle, obresmo se u Adani! Za doručak nezaobilazni sutlijaš, pa pravac grad da vidimo šta tu ima! Adana je posle Istanbula, Ankare i Izmira najveći grad u Turskoj, a tu se našla i najveća džamija između Istanbula i Saudijske Arabije - ogromna šestominaretska Sabandži Merkez džamija! Minareti su visoki 99 i 75 metara, a unutra može da stane oko 30 000 ljudi! Džamija je vrlo mlada, izgrađena je 1998, a glavni sponzor je bio Sakip Sabandži, najbogatiji Turčin. Od stanice do džamije došetali smo preko širokih zelenih bulevara, pa kroz najlepši park koji smo do sad videli, sa puno fontana, raznog bilja, palmi, saletli... Definitivno najlepši moderni grad, samo da je malo 'ladnije... A iza džamije, odmah pored reke, dolmuši i minibusevi voze direktno do Antakije, na tipičan turski način: vozač trubi, a pribavljač putnika tj. kondukter visi kroz vrata i urliče imena destinacija: "Antakia, Hataj, Hataj, Hataj, Iskenderun....!!!". I ovde su nas zasipali sokom, vodom, kolačićima. Minibus je bio nov i klimatizovan, tako da je 2 sata proletelo uz stalno uskakanje i iskakanje ljudi i dernjavu konduktera...

Adana, park i džamija	Antakija, pećinska crkva Svetog Petra

I eto nas u drevnoj Antiohiji, tj. Antakiji, tj. Hataju, gradu sa jednim starim i dva nova imena! Na prvi pogled se vidi da je to granica sa arapskim svetom: kebab služe sa mentom i limunom, u vazduhu se oseća miris začina, svi po ulici umesto "Ajde, ajde!" viču "Jala, jala!", obod centra je prepun štrokuljavih radnjica, kamiončića koji trube i prenose ljude i robu, neverovatno upredenih električnih instalacija na spoljnim zidovima, za koje smo se pitali kako uopšte i funkcionišu... A zapravo, baš i ne funkcionišu uvek, o čemu svedoči jedna zgoda: U prolazu pored jedne radnjice, zapazismo blagu gungulu, i bacivši pogled na gore ugledasmo veseli plamičak kako se širi niz paukoliki splet kablova raznih debljina! U tom momentu dotrčava vitalan starčić, verovatno gazda radnjice, i metlom i krpicom vešto sanira požar koji je, uzgred, prouzrokovao parčasovni nestanak struje u kvartu...

No, dobro, to je deo Antakije u kome ćete se prvo obreti, ali ne dajte se tako brzo obeshrabriti! Već par stotina metara iza ovog haotičnog krajolika leži veliki, stari bazar, ali pravi, neturistički. Konačno smo razgledali robu, prodavce i ljude, bez bojazni da nas iza ćoška vreba hrpa gramzivih cenkaroša, spremnih da nam se prišljamče ne bil' nas uveli u njihove prodavnice srebra, ešarpi ili kojekakvih potpuno bespotrebnih tradicionalnih rukotvorina koje se izrađuju u par desetina hiljada primeraka, veštim rukama neke mašine.

Kao što rekosmo, konačno pravi bazar, a odmah pored počinje centar grada i to sa ulicom krcatom slatkišarama koje prodaju poseban lokalni specijalitet - Hatay künefe. Sočno testo natopljeno šećernom vodicom, pa sloj mladog sira koji se tegli pri svakom zalogaju, pa sloj hrskavog testa i odgore mrvljeni pistaći (vidi sliku!). Mljac! Šteta što se ova poslastica nije raširila po svetu kao baklave ili tulumbe! Iza kunefe-ulice, nastavlja se noviji deo grada ali sa starim crkvama - tu su pravoslavci, katolici, protestanti, naravno međ' Turcima i Arapima! Razlog za ovu mešavinu je, kao i obično, burna istorija: Rimljani, Persijanci, Vizantija, Arapi, pa sve to umešano sa krstašima, koje su proterali Seldžuci, da bi tu došli Otomani. Početkom XX veka Antiohija je bila sirijska (pod francuskim protektoratom), zatim nekoliko meseci nezavisna republika Hataj, da bi naposletku postala deo Ataturkove nove republike.

Stara varoš antiohijska

Antakijski domaćini

Sutradan ujutro - pravac Alepo! Cena prava sitnica, svega par evra i novi zabavni saputnici! Libanac i Tunižanka sa šest ćerki i jednim riđokosim sinčićem, sedmoro dece, a dvadeset i jedno ime. Nova moda, svakom detetu su dali po tri imena kako bi kasnije moglo da izabere ono koje mu najviše prija! Inače, oni su Francuzi, a idu u posetu rodbini u Bejrut. Tako začas pređosmo granicu i udahnusmo suv i začinjen sirijski vazduh... 

komentari (4)

4 Utorak, 29. Jul 2008. 22:28

Hi

Happy to see that you visited TurkeyBest wishes from Istanbul

3 Petak, 25. Jul 2008. 16:05

Lazar

Eto, koliko puta sam prošao kroz tu Antakiju, i uvek nekako na brzinu, samo između jednog i drugog prevoza... grad mi se učinio siv i dosadan, kad ono... Sledeći put ću mu svakako posvetiti više pažnje. Svestan svoje sramote, priznaću i da nikad nisam jeo künefe

2 Četvrtak, 24. Jul 2008. 13:04

bjuti

"Nova moda, svakom detetu su dali po tri imena kako bi kasnije moglo da izabere ono koje mu najviše prija!"

1 Utorak, 22. Jul 2008. 07:26

Marina

uf uf... ta divna divna divna baklava sa sirom... samo zbog nje bi se vratila na Bliski Istok... u Jordanu sam je jela vrucu, mmmmmmmmmmmm ona u globalu i treba da se jede vruca tako ako nekad naletite obavezno stucite po pola kile vruce i onda lezite da umrete... druge nema... ali cete bar umreti srecni

Ostavi komentar

Ime:
Komentar:
	Pošalji