dodjavola sa ovom kavkaskom strujom, napishem post i nestane struja. ukoliko ovo citate, znajte da mi ovog puta struja nije nestala, ali morao sam da skratim pisanje jer dodjavola sa strujom, sta ako opet nestane.

ehm, u Karsu smo stali na taj put, pogledali levo i desno i nista nam nije bilo jasno. kako to turci rade ne znam, nemaju nikakav putokaz, ni znak, nista. Ej, Kars, ima cak i aerodrom, a nema nijedan putokaz. Kakav krsh od grada. Nishta, ushao sam u radnju da pitam dedu turchina gde je put za Posof/Gruziju. Rekao mi je da je to levo, super, da bih mu se oduzio kupio sam cetiri paradajza i tri hleba, i vodu. Poceli smo da pesacimo u pravom smeru, isli smo tako, sta znam, sat-dva na tamo, od stopa slaba vajda. Ko je rekao da su turci OK za stop. nije tacno. bar ne ovi turci u Karsu. Stigli smo i do nekakve autobuske stanice gde su nam trazili 100 dolara do granice.. ahahahaha. slatko se nasmejah opet.

I tako, zavrsili smo ispod jedne bandere, ja sam jeo hleb i paradajz, stopirali smo na smenu, ovo ono, i stade marshrutka (pardon, dolmush) sa ukupno 14 putnika. Predvidjeno je inache 10. Nista ne mari, udjosmo unutra, jer se ispostavilo da ta ista marsrutka ide za Posof nas voljeni. juhu, i tako stajali smo na nekim plinskim bocama, narandzama, ja samo na levoj nozi a Jovan mislim da je uspeo da sedne na moj ranac (i unishti sav hleb, nehotice). I dodjosmo pravo na granichni prelaz, chuveni Posof. haha, ja sam naravno morao da uchinim tu svetu duznost, da overim i ovaj granichni prelaz tako sto cu da pitam gde je WC, i Turchin mi pokaza jedan u njihovoj stanici, i super, bio mi je od koristi =] Turski deo predjosmo OK, al kod Gruzijaca.. haha, situacija sledeca: levo tri vojnika sede i bleje, desno neki lik carinik valjda sedi i zveri se odakle smo mi tu Pokazasmo im pasoshe, oni se gledaju medjusobno, nije im jasno zasto smo mi tu i sta hocemo. Pitali su nas isto to, mi kazemo turisti, poseta u Jerevanu, bla bla, oni opet malo onako zbunjeni, ajd, prodjite. Kako Crna Gora, ima li jos rata kod nas ovo ono klasicna pitanja.. A oni vojnici su nas nesto gledali i smejali nam se.. Ma uopste nije izgledalo okej =] Neki lik koji je valjda carinik ili milicioner nam nije ne pogledao stvari, pitao nas je opet onu seriju klasicnih pitanja i pustio nas. I tako, stadosmo na Gruzinsko tlo, iza nas se kapija zatvorila, tras! kao da smo izasli iz zatvora, znate one scene, kad tako zatvorenih izadje i ne zna kuda bi ISpred nas ima nekih ostataka od puta, i nista vise. Neke livade, neki krshevi od ko zna chega, zardjali otpad, neka benzinska pumpa samo tako ukleta, bez igde ikoga na njoj, cudni zvuci svuda, valjda vetar zavija, vrucina nesnosna.. I tako, aj kazemo, idemo mi pravo pa dokle stignemo. Dvadesetak metara dalje, i pojavishe se neka trojica gruzina iz zbunja. Pricaju engleski, smeju nam se na gruzinskom, kazu da nam nude po 'reasonable price' prevoz do najblize civilizacije. Malo smo se ubedjivali, odmeravali, valjda su skontali moj noz koji je primetno virio iz dzepa, pa tako, nikom nista, lepo su nam porucili da cemo da umremo negde uz put jer je pesacenje nemoguc zadatak itd itd, mi rekosmo OK, ajmo.. I hodali smo tako sat, sat ipo, nigde nikog, cak ni put anema vec nesto, ne znam, razrovano, pojma nemam kako da to definisem. Slika nemamo, ne znam sto, valjda da nas opet neko iz nekog zbuna ne snimi sa aparatom pa ono.. Idite pa vidite zasto tamo ne pada na pamet iole ozbiljnoj osobi da se slika

Taman kad smo mislili da cemo u tom 'nichemu' da ostavimo kosti, naidje prvo vozilo od kako smo presli granicu. I koje vozilo - UNHCR beli dzip, od boga poslat. Neki Shkotlandjani u njemu, primishe nas u prtljaznik =] I tako smo do Akalcihe-a otishli dzipom, i tek tokom te voznje shvatili da bi mi najverovatnije okonchali nashe puteshestvije u tom 'nigde' regionu. Zasto, pa do tog najblizeg mesta ima po slobodnoj proceni, makar 25 kilometara! Ko laze da ima 3 ili 7 ili 14, sta smo sve citali po vodicima, e to je laz laz laz. Ako hocete tiho da umrete od vrucine stresa umora premora, ali makar da to bude u nedodjiji koja i nije losa, podseca na tako neku juznu Srbiju, eto idite od Posofa do Akalcihea. Nema lepseg nacina.

I u tom Ahalciheu nadjosmo neku marshrutku, za po 5 evra nas je prebacila u Tbilisi. Najgora voznja u mom zivotu. Gruzini su najgori vozaci koje sam ikad video, to stoji, to je tacno, verujte mi na rec jer ja znam i to je istina. Uh, smarao me je pijani vodoinstalter ili zidar, sta li je, meni je bilo muka, imali smo oko 150 situacija gde smo jedva izbegli cheoni sudar, svirao je Gruzinski turbo folk. Uzas. **bem ti Gruziju, to sam ponavljao sve vreme, koj cu ja ovde, itd itd itd itd itd. I tako to, Tbilisi. Uhvatimo metro do Marjanashvili ulice, ovde kazu kucha a to znachi ulica, krajnje zbunjujuce. Nadjosmo neki smestaj u kuci kod Khatune, depresivne domacice koja zivi sa 7godisnjom cerkom Natijom i majkom nepoznatog imena pa je ja zovem 'baba'. Baba je nostalgicna za SSSRom, Titom, srbijom, svim i svacim, Khatuna je namrshtena, tuzna, svakakva, Natija je zivahna, skache mi na glavu, viche, onda joj se Khatuna ljuti, i tako to. Smestaj nas je iskostao oko 3 evra po osobi po noci fino fino.

Tbilisi. Evropskiji nego sto bi neko mislio. Al su Tbilizhanke zgodne, auu.. treba da se vidi, al ozbiljno. Najzad, grad i zemlja gde zene ne nose marame, kapute, shlemove, uniforme, odakle znam. Gde muskarci nemaju Sadamove brkove, gde te niko ne salece po ulici govoreci hello my friend, hello, come here, special price, turkish viagra, you can do it five times, bla bla bla.. Tbilisi je super. Lepi ljudi, lepe gradjevine, sve lepo.

Odmah smo kupili po jedan Khachapuri, to je neka hrana koja je nesto kao neki hleb sa mnooogo sira, tolko je dobro pogotovu za nas koji volimo sir, uh, lepo lepo, evo pojeo sam malopre jedan opet.

Inache Tbilisi je jeftin. Metro karta kosta 20 tetri, a 100 tetri je 1 lari, a 2,23 larija je jedan evro. Pa vi vidite. Chak je i Coca Cola jeftinija, ma sve, npr, khachapuri je 50-60 tetri, itd itd. Snimanje na CD sa fotoaparata iskoshtalo nas je 1 evro a u Istanbulu nema ispod 5. I to mislim da je bila neka otprilike cena ovde. Inache nema mnogo turista, mada ovi bekpekeri vole da budu tu oko Marjanashvili ulice..

Shta jos da se kaze.. pa provedosmo lepih par dana u Tbilisiju. Tu je ta velika crkva, svete Trojice, kazu najveca crkva posle nashe posvecen esvetom Savi i one moskovske. I aja sofije. Ma fino fino, plato oko nje ovde u Tbilisiju jos uvek nije zavrsen, ali ono je fantasticno, ne moze bas da se opise recima, tako da kad svratite u Tbilisi, penjite se tamo, ne moz da omashite posto se vidi iz celog grada. A i bice sve sredjeno za par meseci, taman da zavrse radove. Kazu da je prave vec 7 godina i da je donator za izgradju i dalje nepoznat

Gruzija ima tu taj neki alfabet svoj, al je okej da prichate ruski. Svi razumeju ruski, neki ga i greskom govore pre gruzinskog i to medjusobno, hm, pitao sam se dal' su to rusi ili ne, al izgleda da ne. Navikli ljudi. potpuno je prihvatljivo da kombinujete srpskohrvatski i neke ruralne rechi, kolko god mozete da ih se setite, ali naravno da nisu turcizmi, i pali to ovde, uspeshno se komunicira.

U nekom restoranu smo bili narucili neku njihovu hranu, hinkali. Evo tu je ta slika pa vidite, prakticno, to je neki komad testa, u njemu mleveno meso, zacinjeno, kakvo god, pa se to tako zatvori i skuva i tako jede. E da, ima fora kako se ovo jede. Gruzini obozavaju da za**bavaju strance oko hinkalija, pa vam pre jela posluze i viljusku i noz. Ali ovo se jede rukama, i ako se zeznete onda vam se ljubazne i zgodne konobarice smeju Sto nije situacija u kojoj bi voleli da se nadjete jel? Tako da, evo resenja, uzmite hinkali, drzite ga za drshku ili kako god, pa levom rukom otcepkajte mali deo testa da napravite malu rupu po sredini. Tako ce vodena para da izadje iz hinkalija. Onda ispite iz te rupe taj 'sok' iznutra, sto je nista drugo nego neka voda nalik na neku corbu sta li.. Na kraju, ostaje va suv hinkali sa mesom unutra, to pojedite. Ali! Drshka se ne jede, i ako i to pojedete, svi ima da iskolache ochi i da im bude zabavno sto vi pojma nemate da se ponashate e i tako, nije da vam nisam rekao.

I sta jos da napisem.. hm hm hm. Pa ne znam, evo tu su neke slike pa tako, a mi idemo za Jermeniju pa kako bude, ce bude, a kad me ne mrzi ja cu to da napisem ovde i tako. aj..

komentari (5)

5 Ponedeljak, 24. Decembar 2007. 01:19

Vishvamitra

Vrlo lep! :-)

4 Ponedeljak, 14. Avgust 2006. 11:39

Dejan

Meni se ovo mnogo dopalo. KAD ce sledeci deo???

3 Sreda, 02. Avgust 2006. 09:52

e da, ovo sam ja, Marko, samo nisam ulogovan Evo nas u nekoj turskoj nedodjiji

2 Sreda, 02. Avgust 2006. 09:50

ma najbolje sednes negde gde i ostali ljudi jedu hinkali, pa ih snimish i oponashash.

1 Sreda, 02. Avgust 2006. 00:40

Iva

nista nisam shvatila kako se jede taj hinkali a posebno nisam shvatila kakav to ukus moze da ima... aj nabavite recept pa da pravimo kad se vratite

Ostavi komentar

Ime:
Komentar:
	Pošalji