Malo posle petlova, ustali smo i mi. Jovan i Marko su isli na voz za Kars, Marija i ja smo ostali da se spakujemo, pozdravili se sa Muratom, a zatim pravac Princess Islands na kupanje. On nas je uverio da je sigurno ostaviti stvari na cuvanje na zeleznickoj, a kako niko pri cistoj svesti i zdravoj pameti ne bi isao na kupanje 'pod punom ratnom opremom' - pravac zeleznicka. Nasa sreca je bila beskrajna kad smo shvatili da nemaju gde da se ostave stvari i da cemo ipak glumeti tovarne magarce citav dan. A samo iz nekog njemu poznatog razloga, moj ranac je izgledao min 5kg tezi nego prethodnih dana. No dobro, pomirili smo se sa sudbom kletom i krenuli na brod za Buyukadu. Kako smo se priblizavali doku, tako su ljudi oko nas trcali iz sve snage, a Turci nam mahali da damo gas ako mislimo da stignemo na brod. Da, naravno da nam je izmakao ispred nosa i naravno da je sledeci bio tek za sat i po. Sto nas je posebno obradovalo jer smo imali ograniceno vreme za kupanje, morali smo na bus za Sofiju posle. Ali kako se moje cenjeno dupe nije smocilo u more 5 godina, bas me bilo briga, samo da se ja okupam makar jednom. Inace, voznja traje sat i po, tako da mi se toliko krstarenje po ceni jednog evra cini jako povoljnim

Nismo nasli neku ok plazu, ali imalo je kuda da se udje u vodu, pa smo se privremeno zadovoljili. Odmah do nas je neka Turkinja konstantno buljila u nas, sto u Turskoj nije retka pojava. Ustvari, vecina tih sto bulje u vas samo skuplja hrabrost da vam pridje i prica sa vama Tako da smo posle imali drustvo u vidu dve Turkinje Sa njima smo lepo caskali, razmenili mailove/msn, a posle opet na brod, gde je Marija glumila dobru vilu i delila deci bombone

Uhvatili smo metro do autobuske, koja je stvarno posebna prica. Ima gomila perona i sa svakog perona ide tacno odredjena agencija. Pa umesto da na jednom mestu kupite kartu i vidite odakle krece vas bus, obilazite redom dok ne nadjete sta vam treba. Ali su im zato busevi ekstra. Prvi put u zivotu sam se vozio u busu kao covek, tj. imao sam gde da stavim noge. Jos su nas posluzili nekim slatkisem, caj/nes/coca cola... Doduse, nezgodno je za spavanje, pa sam mislio da kad carinici budu pregledali stvari izadjem i iz ranca izvucem jastucic Eh, kako sam ustao na carini, tako je pola busa pozeleo da me lincuje i uz mahanje rukama i 'psssst' su me vratili na mesto Srecom su svi prosvercovali sta su hteli, inace mislim da bih ostao bez glave

Nismo hteli da dajemo pare za mapu Sofije, pa smo otisli na zeleznicku da pitamo kojim busom da dodjemo do izlaska iz Sofije na put za bgd. Posto covek iz turisticke agencije nije znao dobro engleski pitao sam ga "razumes ti bre srpski" na sta mi je odgovorio "srpski i bulgarski - adno. davaj na srpski" Stvarno, u Bugarskoj zaboravite na engleski, samo govorite srpski da vas ceo svet razume i nece biti problema Uz par km pesacenja, nasli smo i mesto za stop za bg, kod Metro-a. Nije nesto, ali boljeg nema.

Posle duzeg cekanja kod Sofije i dva promenjena prevoza, stigli smo do granice, koju smo presli pesaka. Posle nam je stao neki bugarski turcin sa kojim smo imali prilike da do Nisa uzivamo u spotovima nekog Bugarskog transseksualca, poznatijeg kao Aziz (ili tako nekako). Mogli smo sa njim cak do Vrcina (nadomak Bg-a), ali smo izasli u Nisu da bi na zeleznickoj trazili pare za neiskoriscenu povratnu kartu Nis-Sofija u povratnom smeru.

No, obradovali su nas informacijom da se to moze samo u Beogradu. Nislije se nisu bas proslavile po ljubaznosti i korisnoscu informacija kako stici do autoputa, ali posle dva prevoza i par km pesacenja smo stigli na zeljeno mesto i posle nekih 15-20 min uhvatili prevoz do Aleksinca. Posle par minuta stopiranja jedan ******************************************** (autocenzura) u plavom je opusteno presao pesaka autoput i pod pretnjom privodjenja nas oterao. Nije pomagalo ni "nemamo kako da se vratimo, nemamo pare, blabla" on je bio uporan da mi odemo na bus ili voz ili ce da nas privede. Trebalo nam je nesto vise od sat vremena pesacenja po jako zanimljivom vremenu, da bi zaobisli tog ljubaznog ciku. Promenili smo jos dva prevoza, a onda nam je stao turski kamiondzija. Marija je odlucila da ide sa njim do Novog Sada, da ne ide na bus iz Bg-a, a ja se magarac nisam protivio, uprkos osecaju da to nije bas dobra ideja. Njoj je crkla baterija na mobilnom, pa smo se dogovorili da mi se javi cim udje u kucu, a ja sam za svaki slucaj kad sam izasao zapamtio registraciju. Racunao sam da sa svim kasnjenjima, mora biti kuci do 23:30. Otisao sam na zeleznicku da vidim ima li neki voz za Pozegu, jer su mi svi zbrisali negde, pa nisam imao gde da prespavam. Posle 3g, prvi put sam platio prevoz kuci (540 din, nije mi nimalo lako palo). Kad me probudio kondukter za kartu, prvo sam se zbunio gde sam to ja, u kakvom sam to vozu, u kojoj zemlji, gde idem... uzeo sam novacnik iz dzepa da vidim da nemam neku kartu koja ce mi resiti tu misteriju, ali niti karte niti lira unutra (valjda sam zakljucio da sam u Turskoj). Posle minut dva sam dosao k sebi, skapirao gde sam i izvukao kartu iz dzepa Bilo je oko ponoci, Marija se jos nije javila. Ok, mozda sam se ja preracunao za pola sata. 00:30, mene vec hvata frka polako i razmisljam da idem pravo u policiju cim sidjem s voza. 01:00, bolje da ne znate kakve mi misli prolaze kroz glavu Srecom, posle par minuta se javila... zakasnila je na zadnji bus, jer je kamiondzija odugovlacio, hteo je da ide sa njim do Budimpeste i... I tako, happy end )

komentari (1)

1 Subota, 29. Jul 2006. 00:01

bokonon

Heh, ta raskrsnica sa slike mi je dobro poznata. A ono sto kazes za ostrva, da plaza nije bas neka, me podsetilo na nesto. Nije mi jasno zasto je u Turskoj vecina plaza zagradjena nekakvim bodljikavim zicama - i oko Istanbula, i na ostrvima, i tamo na Egejskoj obali, gde god dodjes, a da nije turisticko mesto za kupanje, stalno moras kroz neke zice da se provlacis... na ostrvima sam satima pesacio dok nisam nasao jedno parce obale gde nije bilo nikakvih zica i zidova.

Ostavi komentar

Ime:
Komentar:
	Pošalji