U 10 smo se obreli na doku u Bešiktašu, srećni što smo tu, i uživali u pecarošima, čaju, suncu i bosforu. Takođe, poslali smo poruku našem prvom Stambolskom domaćinu gde smo i šta smo i zavaljeni smo čekali da nam se pridruži. To je ovako izgledalo:

Pola sata kasnije, stigao je Sinan, u neverici da smo to zaista mi, jer mu nikako nije bilo jasno kako smo uspeli da stignemo tu, sami, tj. sa rančevima. Zaputili smo se ka njegovom stanu koji je na divnom mestu, u Bešiktašu, okružen vijugavim uzbrdicama i nizbrdicama, pekarama, parkovima i fenomenalnim pogledima na Bosfor (ima jedan čak i s domaćinovog prozora - prilažem).

Posle doručka koji je u stvari bio kraljevski obrok koji je sačinjavalo desetak tanjira voća, mesa i sireva i naravno, čaj, kojeg ima uvek i svuda u izobilju u turskoj, krenuli smo u šetnju po Bešiktašu, pa niz Bosfor (Bosfor zaista teče, i to u jednom smeru po površini, a u suprotnom već metar ispod i zato je zaista opasno zaroniti u njemu, često se desi da se više ne izroni), sve do Bejolua, odakle smo se spustili na zlatni rog i popili pivo na samom mostu (divan pogled, ali usto i najozbiljniji trošak u dosadašnjem toku putovanja). Most je inače, kao i cela obala Bosfora, radno mesto za veliki broj pecaroša, čak se špekulisalo da ih ima više nego riba u Bosforu, ili ako ne to, a ono bar- bir milion. Veče smo proveli na azijskoj strani u društvu domaćina i njegovog prethodnog gosta sa couchsurfing-a (cs je u medjuvremeno preminuo, ali sad izgleda vaskrsava, tako da, nek dremne u miru, pa ćemo videti, ionako idemo u zemlje s malo internet ljudi i jeftinim hotelima), inače Engleza, koji je, poput mnogih drugih rešio da se na duže vreme nastani u Turskoj. Sedeli smo na gromadama od belog kamena na samom Bosforu, gledali zalazak sunca, pili pivo i sve što uz to spada, a na putu kući su neki od nas i zaspali po nekoliko puta, u raznim prevoznim sredstvima. Inače, s pomenutog mesta se odlično vidi ceo evropski deo Istanbula, na kojem, kako smo imali prilike da vidimo, svake večeri neko pali vatromete. Njih nismo slikali, ali prekoputne siluete najlepšeg grada u koji sam ja kročio jesmo.Onda smo se probudili, a Istanbul je još bio tu, pa smo nastavili da šetamo, ovaj put na sever, uz Bosfor, kombinacijom nogu i brodića, sve dok nismo došli do daleko iza drugog mosta ka aziji.

Na tom mestu se, avaj, nalazio i muzej koji je u to vreme imao Rodenovu izložbu, koju smo, avaj, vrlo neuspešno pokušali da posetimo u ponedeljak, ne znajući koji je dan u nedelji (ne znam to ni dan danas).

Otkrili smo da su srednje škole najbliže raju što se može stići (zamislite samo polutropsku baštu na Bosforu, pored Dolmabahčea, sa sopstvenim bioskopom i hamamom - čini da se ponovo zamislim nad odlukom da ne želim da provedem život, ili bar njegov deo, predajući psihologiju u srednjoj školi).

Ipak, mislim da je vrhunac dana bio poseta parku ulus, mestu sa psima koji se kupaju u fontani, što je za Istanbul veoma retko (psi, ne kupanje u fontani - navodno, kako smo saznali, mačke ih napadaju u čoporima i kopeki, čak iako prežive, postaju jako plašljivi i ne vole da se pojavljuju u javnosti - razumljivo, dakako, jedino što mi ostaje nejasno je odakle mom psu istanbulski maniri). Park je ogroman, pogodićete, sa pogledom na Bosfor i ima i divan vodoskok koji nam je priuštio čak i minijaturnu dugu. Nekoliko sati kasnije, posle tri-četiri čaja i veoma brze hrane na turski način (kupljene na brodiću, koji je istovremeno ribolovački), zaputili smo se ka kući, ispili flašu dobrog plavca (hvala Braco), koji je čudom nekim preživeo tri dana na 30 stepeni (neki Bugarin je spomenuo da smo srećni i da smo za svega 2-3 dana promašili 40), i pojeli ostatke od doručka, koji svakako daleko nadilaze, makar svojom raznovrsnošću prosečni svečani ručak, bar onaj koji ja pripremam. Noć je protekla u pisanju bloga, tuširanju, možda i pomalo spavanja.

Sledeći dan bio je predviđen za razgledanje Sultanahmeta na kom se nalaze uglavnom najpoznatije stvari u istanbulu, poput Topkapi palate, Kapali čaršije, Aja Sofije, plave džamije, ali smo stigli tamo tek popodne, posle ponešto pehovite, ponedeonične posete podalekoj Rodenovoj izložbi. Neću mnogo pisati o ovom delu Istanbula, jer je on najpoznatiji i najlakše dostupan, naravno, daleko od toga da nije vredan pažnje i da me nije i ovaj put zapanjio. Dan se završio uz tematsko veče - čaj od višnje, sok od višnje i nargilu s ukusom višnje u mom omiljenom nargila prolazu u Stambolu, po imenu Topane. Uspeo sam tom prilikom da pogledam dvadesetak minuta fudbala, prvi put po polasku, ali i da naučim novu igru, Tavle, poznatu diljem sveta kao backgammon (nije naročito teška, što se pravila tiče, ali deluje da je teško dostići dinamiku i brzinu s kojom je prosečni posetioci uličnih kafana igraju - dovoljno je zatražiti tablu na bilo kom mestu, i to je osim stola i partnera za igru sve što vam treba).

Narednog jutra smo promenili domaćine i obreli se ovog puta još bliže centru, na samom Taksimu, kod Selin, devojke iz Ženeve, Amerike, Kanade, koja je rešila pre tri godine da posveti tri-četiri meseca otkrivanju svojih turskih korena (otac joj je Turčin), a očigledno je završila tamo gde je na neki način, nekada i počela. Divan dan koji smo proveli sa njom kulminirao je Banetovim crtežima Bosfora i Selinine crne mačke, kao i veoma uspešnim delom s moje strane, kulinarskim, gulašom tačnije, koje je zavredilo pohvale koje su uključivale bogove, zlato i ruke, ako se ne varam. Pohvale zavređuje i tursko jeftino suvo crno vino (jeftino za njihove uslove, pošto ovde postoji velik porez na alkohol koji je uvela vlada, inače veoma religiozna, jer ima nedostatak finansijskih sredstava - zvuči li poznato?).

 U noći koja je usledila, sedeli smo u prijatnom baru na krovu zgrade negde u uličicama Taksima, a onda smo otišli na živu svirku čudne kombinacije muzike. Solo klarinet uz tradicionalne turske instrumente i bubnjeve svirali su turske nacionalne melodije, pomešane sa džezom i ne znam ni ja čim, ali je bilo jako dobro svirano i čak je i mene nateralo da igram, možda i nekoliko sati.

 U povratku kući, kupili smo flašu raki (vrlo različito od rakije, vrlo isto što i, u srpskim krugovima verujem poznatiji, grčki uzo) i ostatak noći razmenjivali zdravice, muziku i priče.

 Sabahleyin sutradan, puni nade krenuli smo ka izlazu iz grada, i stopiranju ka Ankari, ali ovu priču ispričaću vam, gospodaru, neke od narednih noći, jer vidite, napolju već sviće...

komentari (7)

7 Petak, 28. Jul 2006. 06:45

luka engleski » Blog Archive » Istanbul

[...] the photos can now be seen only in the serbian version http://www.serbiatravelers.org/blogs/luka_06_01/?p=35 [...]

6 Petak, 14. Jul 2006. 09:46

djaguard

luka je igraoooo!!! ah divno. to mi je najzalije sto sam propustila da vidim, uprkos svim ovim nebrojenim prirodno-drusvenim lepotama, egzotikama i rajevima o kojima pises

5 Subota, 08. Jul 2006. 10:19

dusan

raduje me sto se igras i pleses. go, luka, go-go dancin

4 Utorak, 04. Jul 2006. 18:59

SELENA

eh .... eh..... bas uzivate

evo kod mene sprema se za EXIT = ljudi polako pristizu u nas skromni dom!
= ko prvi dodje taj mozda i zauzme koji dusek viska!!!!!!!!


pozdrav iz ns-a
e i ajd.. donesi neki caj

3 Ponedeljak, 03. Jul 2006. 14:16

ivan

e jebiga, dodje mi da se predomislim...kasno sad. luka, odlicno.

2 Ponedeljak, 03. Jul 2006. 08:44

spavac

e debeli, podsetio se me na moj boravak u istanbulu...
samo napred! :D

1 Nedelja, 02. Jul 2006. 16:49

panonski

Sjajno zvuci... Budi zelju da se opet ide u Istanbul... Uzivajte!

Ostavi komentar

Ime:
Komentar:
	Pošalji