U Malatiji smo brzo uhvatili prevoz za Kahtu, kurdski gradic u podnozju planine Nemrut. Povezao nas je trgovacki putnik koji se bavi prodajom lekova. Put vodi kroz neverovatne predele - klisure, brda, planine, doline... poneko zakrzljalo drvo sa debelim stablom i minijaturnom krosnjom i kamen, kamen, kamen. Caj u malom selu sa neizbeznim starcicima poredjanim oko gomilice domina i televizorom u cosku, a sve to ispod vinove loze izmedju dva zida. Nastavljamo put medju gigantskim goletima, busenima sprzene trave i malim kockastim selima. Kuce su od betona i kamena, ivicom puta prolaze zene sa maramama, starci gustih obrva sa poluloptastim kapicama, mrsavi smedji i beli magarci... Zene su u dugim haljinama, a muskarci nose pantalone cije se nogavice spajaju vec ispod
kolena, tako da izgleda kao da hodaju u izguzvanim crnim kesama.

Stizemo u Kahtu, koju ovde zovu Chahta. To je jedan od onih kaubojskih gradica sa jednom ulicom, ubitacnim suncem, bez drveca i, uopste, bilo kakvog zelenila. Na uskom trotoaru, ispresecanom strmim basamacima, rastu bezbrojne drvene samlice, na kojima svoje vreme provodi muski deo populacije, uglavnom igrajuci domine / table i pijuckajuci caj. Govori se kurdski, mada vecina ljudi zna i turski... Kahta je bitna jedino zbog toga sto je to polazna tacka za Nemrut, a valja pomenuti i sjajnu jeftinu hranu... osim toga nema nicega, sve kuce su nove, sa onim montazno-demontaznim western izgledom, u koji se savrseno uklapaju i lica ljudi, vegetacija i klima

Planina nemrut visoka je nesto ispod 3.000 metara, i predstavlja komplikovan splet golih brda, strmih kamenih litica, klisura i ostrih, nazubljenih vrhova. Na samom vrhu, kralj neke stare civilizacije (koju ovde zovu Commagene) ostvario je pre 2.000 godina svoju sjajnu zamisao da podigne svetiliste u vidu desetak stubova na cijim su se vrhovima nalazile ogromne glave - ljudi, zena, i orlova. To se, naravno, sve srusilo vec pri prvom zemljotresu, ali su glave prezivele, tako da hram sada izgleda kao nekolicina divova do grla ukopanih u zemlju.



Bonnie i ja smo imali sjajnu ideju da 22 kilometra od sela Karadut do glava (i nazad) predjemo peske, iako je vec bilo 5 popodne... no na svu srecu vec posle pola sata nas je pokupio jedan od radnika koji tu u blizini grade put... tako da smo ipak uspeli da vidimo glavonje za dana, i to taman na vreme za zalazak sunca

Elem, glave k'o glave, izgledaju bas kao na slici. Sama Nemrut-planina je vrlo zanimljiva, a sa vrha se pruza fantastican pogled - na jugu, dokle god seze oko, prostire se beskrajna ravnica presecena sistemom jezera. Na zapadu je mracni planinski masiv iza cijih mnogobrojnih vrhova zalazi sunce. Sela na planini su krajnje simpaticna, ljudi su radoznali i prijatni, raspolozeni za pricu, sto je, uopste, osobina stanovnistva ovih krajeva...

komentari (1)

1 Utorak, 06. Septembar 2005. 15:17

miljan

Uf, taman sam zaboravio kakav je osecaj biti na putu i onda posetim tvoj blog i opet se setim i smorim se najgore. Po izvestajim se vidi da bas uzivate. Samo tako nastavite i happy travels!

Ostavi komentar

Ime:
Komentar:
	Pošalji