Autor: Lazar Pašćanović
Sirija, mart 2007.

Bio je mokri mart, sa mokrim drvećem, mokrim ulicama, mokrim čarapama u mokrim patikama. Šetali smo sokacima Alepa, između ljudi sa kišobranima, ili strpljivo stajali nagurani ispod male nadstrešnice prodavca sira i maslina, sa ljudima bez kišobrana. Pokušavali smo da se izgubimo, donoseći odluku da li idemo levo ili desno isključivo na osnovu nečega što nam, u tom trenutku, privuče pogled. Kako nije postojalo nijedno mesto na kome je trebalo da budemo, stalno smo imali osećaj da to nekako obesmišljava igru gubljenja. U jednom trenutku smo se, sasvim slučajno, našli u polumračnom bazaru-mesari, među čerecima krvavog mesa i kamiljim glavama koje su se, u najboljem stilu Fredija Krugera, njihale u vazduhu, obešene, sa malo peršuna u ustima. U malom izlogu, pored guste viseće šume kobasica, primetili smo kavez sa kanarincem; verovatno nam je u tom trenutku kroz glavu prošlo nekoliko izlizanih klišea o životu.

Kiša je dobovala po limenom, plastičnom, kamenom i kakvom sve ne krovu, a ponegde je i procurivala u vidu tankog mlaza koji je pažljivo ciljao da se zavuče za vrat prolazniku. Iva se propela na vrhove prstiju kako bi nešto fotografisala - možda baš onog kontroverznog kanarinca - ali je nekoliko najbližih kasapina povikalo "madam, madam", dobrodušno joj skrećući pažnju na to da joj se majica podigla, otkrivši pupak (ko nema pupak, kaže Duško Radović, teško će dokazati da je rođen). Pošto smo  ponovo pažljivo ušuškali i sakrili kompromitujući detalj, nastavili smo da se smucamo okolo, čekajući da pljusak malo popusti.

Jedan dobroćudni ogromni brka želeo je da sazna odakle smo i šta tu radimo, pa smo mu rekli. Onda je želeo da sazna da li imamo dece, pa smo mu rekli. Onda je pitao zašto nemamo, pa nam je objasnio kako on ima osmoro dece. Da ne pomislimo da je to veliki napor za njegovu uvaženu suprugu, preduhitrio nas je objasnivši kako on zapravo ima dve uvažene supruge. Da li se svađaju, pitam ga. Ne, kaže, zašto bi se svađale? Poštuju se i jedna drugoj pomažu, a njega vole, i on voli njih, i voli svu svoju decu, jer šta bi život bio bez dece? Kuća bi bila prazna i tiha, kao grobnica. Uveče, kada se vraća s posla, uvek im donese poklone - i deci, i ženama. Slušamo ga i mislimo kako čovek stvarno deluje kao arhetip tate - krupan, brkat, vedar, prostodušan, sa stomačinom i veselim očima.

Činilo se da se taj razgovor iscrpao, pa sam ga, da ne bismo ćutali, pitao čime se bavi. Pokazao je svoju krvavu kecelju i rekao, ja sam mesar, ali ne samo to, ja sam vlasnik mesare. Ovo ovde, to je moja radnja (ne ona sa kanarincem, nego odma' pored). Primećuje da posmatramo glavu kamile koja se, obešena o kanapu, lenjo ljuljuška na promaji. Tu sam kamilu juče ubio, kaže, hoćete da vidite? Nije nam sasvim jasno kako možemo da vidimo nešto što se već dogodilo i što, kao takvo, pripada prošlosti, ali klimamo glavama: hoćemo.

Sirijski tata iz džepa na kecelji vadi mobilni telefon sa velikim ekranom, nešto prčka po njemu svojim debelim prstima, i onda nam ga gura pod nos. Naslonjeni na drevni čađavi zid bazara, gledamo osvetljeni ekran u boji i na njemu vidimo: kamenom popločan trg, stare četvrtaste kuće, gomilu sveta koji radoznalo posmatra. U središtu trga stoji velika kamila, a pored nje stoji naš prijatelj tata koji, sa zebnjom shvatamo, nije i kamilin prijatelj, jer u opuštenoj ruci drži ogromnu sablju.

Kao u nekom čudnom, arhaičnom snu, vidimo kako tata zamahuje sabljom i udara dugački vrat kamile, koja ispušta strašan krik (prenesen do nas naprednom tehnologijom sofisticiranog digitalnog zvuka mobilnog telefona) i pada na kolena. Još jedan udarac, i kamila leži, a tata stoji pored nje. Snimak stiže do kraja i tata gasi mobilni, a mi se naprasno vraćamo u polumračni mesarski bazar, u sadašnjost, u kišno danas.

Prolaze spore stotinke, a ja razmišljam šta da kažem našem drugaru, osmostrukom tati i kasapinu sigurne ruke. Na kraju krajeva, ako na trenutak odbacimo sav taj folklor (sablju, kameni trg itd) - svinjokolj ili kamilokolj - na isto vam se hvata.

Konačno se opredeljujem za lokalni ekvivalent našeg "bravo, majstore", i srdačno  ga treskam šakom po leđima, što kod njega izaziva blažen osmeh. Zatim pažljivo osluškujemo lupkanje odozgo, u nadi da će pljusak ipak jednom prestati, i pitamo se zašto nismo, isto tako slučajno, mogli da zalutamo u, recimo, poslastičarski bazar.