Autor: Lazar Pašćanović
Egipat, 2005.

Dolina Nila, vlažni tamnozeleni pojas koji preseca saharsku pustinju između Kartuma i Sredozemnog mora, na mahove se proširi i do dvadesetak kilometara, ili suzi na par stotina metara. Na toj uskoj traci zelenila nad koju se, sa obe strane, nadvijaju preteći bregovi žutog peska, sjatilo se sve ono što je pobeglo od negostoljubivosti pustinje: od ljudi, do komaraca, crpeći svoj životni sok iz trome zelene vode.

Granica između vode i peska oštra je kao da je lenjirom vučena; nema ničije zemlje, blagog prelaza koji bi nas upozorio da se udaljavamo od Nila i približavamo Sahari. Oba stopala na travi. Jedno stopalo na travi, drugo na pesku. Oba stopala na pesku, i to je to; počinje pustinja. I ide daleko, čak tamo negde do Magreba, gde se survava u Atlantik. Sad sam u pustinji. Sad nisam. Sad sam opet u pustinji. Sad nisam. Čak i na licu mesta, suočen sa nepobitnim dokazom očinjeg vida, mozak je prirodno sumnjičav prema tako preciznom razgraničenju.

U pustinji ništa ne raste, pa zato sve mora da raste pored Nila. Tamo je svaki pedalj tla pedantno iskorišćen: kukuruz, pirinač, banane, pamuk. Kako ne bi traćili dragoceni prostor, ljudi žive sa druge strane granice, u svetu peščanih brežuljaka, kuvajući se u zemljanim rernama nabacanim u vidu sela u kome ne raste nijedno drvo, nijedan list.

Šetam između zemljanih kućica, od kojih je tek poneka okrečena žuto ili plavo, dok većina ima svoju prirodnu, blato boju. Dan još nije daleko odmakao, možda koji sat iza podneva. Nigde nikoga. Poneka crnac-koza njuška po pesku, verovatno se ni ne nadajući da se kakva travka zabunila da tu izraste. Selo je na blagoj uzbrdici, koja se nastavlja u pustinju.

Zadovoljan sam što sam tu, na tom neobičnom mestu, i što sam sâm, bez horde crne dece koja bi me progonila tražeći novac. Doduše, malo je sumorno hodati kroz praznu naseobinu. Diše li iko iza zemljanih zidova, prateći moje kretanje kroz mračne prozore? Ili su svi na njivama, sa druge strane žuto-zelene granice? Selo bez ljudi deluje beživotno i strašno, kao drevni hramovi i kameni kolosi, kojih ovde i tako ima previše.

Dok razmišljam o tome, odjednom primećujem da mi prilazi dečkić od, možda, šest-sedam godina. Evo ga, mislim se, sad će da traži pare, i u meni se ponovo pokreće dilema - s jedne strane, sitniš meni nije bitan, njima jeste, zašto ne dati? S druge strane, ako dam svakome ko traži, to onda više nije sitniš. U Kairu mi je jedan Englez pričao kako on nikad ne daje pare egipatskoj deci, jer bi to bilo vaspitno loše za njih.

Dečak me ljubopitivo zagleda, i ne govori ništa. Pare ili ne, ipak je nekako prijatnije kad tu stoji još jedno ljudsko biće. Kao da celo seoce, pojavom tog dečkića, dobija život i postaje ono što bi trebalo da bude - naseobina ljudi. Daje mi znak da pođem za njim. Pratim ga uzbrdo, ka vrhu sela.

Dolazi do jedne zemljane kocke, i pomera platno koje visi na vratima, dajući mi znak da uđem. S obzirom da sam zalihe vode potrošio tako što sam ih malo-pomalo sipao sebi na glavu, odakle bi odmah isparile, prihvatam poziv u hladovinu.

Zbog naglog prelaska sa zaslepljujućeg sunca u polumrak, ne vidim ništa; ni šta se nalazi unutra, ni da li tu ima nekoga, ni kuda idem, i sve mislim, saplešću se o nešto, zgaziću nekoga.

Ulazimo u sobicu koja ima prozorče, i dečak mi pokazuje šamlicu. Pod od nabijene zemlje, zidovi od zemlje, dva niska kreveta, na podu ibrik sa vodom. A onda dolazi šok.  Zemljani zidovi su, od poda do plafona, prekriveni desetinama postera filmskih zvezda, pevača, sportista, egipatskih i svetskih. Gde god da pogledam, neko prepoznatljivo holivudsko lice uzvraća mi pogled sa zida koji se kruni. Svi su tu, u punom sjaju svojih plastičnih lica, izveštačenih pogleda, sa frizurama koje koštaju više nego celo ovo selo zajedno sa svim svojim kućama, kozama i žiteljima.

Dok pokušavam da se saberem zbog potpuno neočekivanog susreta sa perjanicom svetske estrade, u sobu ulaze dve crnkinje. Starija, očigledno majka, klima mi glavom i seda na krevet. Pored nje seda devojčica od, možda, 15-16 godina. Obe se osmehuju i gledaju me sa neskrivenom radoznalošću, kao neku čudnu, egzotičnu životinju, koju je mališan pronašao na ulici i dovukao kući. Nekoga ko, možda, više podseća na onaj svet sa postera.

Niko ništa ne govori. Ćutimo i gledamo se, ali tišina nije neprijatna. Zanimljivo mi je da ih posmatram: majčino tek malo izborano lice, i devojčine velike oči, crna koža, u polumraku, naspram bizarne holivudske pozadine. Dečak je seo na krevet, između dve žene, i sada svi združeno gledaju u mene, kao u bioskopsko platno.

Ustajem polako, da krenem. Nagledali smo se jedni drugih, možemo da nastavimo sa svojim životima tamo gde smo ih prekinuli pre desetak minuta, kada me je dečak upecao na ulici. Klim-klim glavama. Dečak me prati do vrata.

Zbog višeminutnog netremičnog posmatranja, lica su mi se toliko urezala u svest da ih, spuštajući se polako ka izlazu iz sela, i dalje imam pred očima, zajedno sa onim nesretnim plakatima sa zida. Bizarna koegzistencija ostaje daleko iza mene, u zemljanoj kućici, na brdu, u pustinji, dok lagano napredujem ka oštroj zelenoj liniji.

Korak po korak, stižem do asfaltiranog puta. Prelazim ga, i gazim po pesku još nekoliko desetina metara. Još jedan korak, i pod nogama osećam meku zemlju, a malo dalje vidim i grupicu palmi, ispod kojih ću da sednem.