Autor: Nataša Gološin (golosina)
Portugal, 2009.

Pre tri meseca došao poštar i doneo nam Lonely Planet Morocco.

Od tad, ni na jednu kafu nismo otišli da ga nismo poneli, i ni jedno veče nije prošlo da nismo na netu razgledali gde ćemo da idemo, šta da obilazimo, gde da spavamo... I tako tri meseca.

10. juna ćemo da krenemo, svratimo na kafu u Sevilju, pa na trajekt, a onda napravimo dvonedeljnu turu Marokom kolima, sa sve spavanjem u pustinji (kako i gde li se u pustinji ide u toalet?), jahanjem kamile, surfovanjem, couch-surfovanjem, obilascima sela u sred ničega, visokog Atlasa, polja marihuane, ludih medina, cenkanja za tepih... Već smo rezervisali fenomenalan Riad u Marakešu, hotel u sred ničega na putu za Atlas, pansion u Esauiri, našli hostove u Rabatu i Kazablanki...

Zvuči fenomenalno, zar ne?

E pa, ambasadi Maroka u Lisabonu zvuči izgleda kao da ću da emigriram u Maroko i sve čekam da me odbiju za vizu.

***

Od kako sam se nastanila u Portugalu i udala, dobila sam jedan kartončić koji izgleda ko dokument za kučiće kad ih vodite na izložbu, nije plastificiran niti bilo šta, i preklapa se na tri dela. Sad kad sam ga menjala su mi lupili pečat preko slike, prošli put zaboravili, sliku isekli malo ukrivo, ali poenta je da ja sa tim kartončetom mogu da putujem po celoj šengen zoni gde god mi se hoće. Ali u Maroko ne mogu. Moram da tražim posebnu vizu. Dobro, pomislih, kad sam to saznala, tolke godine tražim razne vize, od mnogo traženijih destinacija nego ove na rubu Sahare. Sigurno to neće biti komplikovano... I to mi i potvrdi telefonom Latifa iz ambasade, uporno ponavljajući da mi trebaju "SAMO DVA PAPIRA", i to kopija rezident karte (to je taj famozni karton) i kopija pasoša, kao i tri fotografije i popunjen formular koji će mi dati u ambasadi.

Srpski vizni sindrom i paranoja su mi radili k'o ludi tih dana i malo malo pa sam zvala Marokance da proverim jel to sve, da bi Senjora Samo-Dva-Papira uvek potvrdila da je to to, posle petog puta već pomalo ljutito. Nađem ja iste informacije i na sajtu ambasade (www. zašto-bismo-ažurirali-sajt.com) i prošlog petka se zaputim u 5 ujutru na alfa voz za Lisabon (celu noć nisam spavala od uzbuđenja jer mi je to bilo prvo putovanje "alfom"). Odštampam sve putanje sa google maps i sa moja dva papira i tri slike nađem se među deset žena u feredžama koje su čekale u redu na šalteru ambasade. Na šalteru, kako zaključim kasnije, senjora Samo-Dva-Papira...

Predajem dokumenta.

- Da li ste videli tamo na oglasnoj tabli šta vam treba od papira - kaže mi ona pola na engleskom, pola na portugalskom, sa naglaskom pola francuskim pola arapskim.
- Nema šta da gledam, zvala sam vas mnogo puta i rekli ste mi šta mi treba, a to je ovo što imam - kažem ja.
Ona me ne ferma ni 2%, vraća mi papire i kaže "Pa, promenilo se, promenilo se. Sad vam treba...." i, izvlači papir sa spiskom od jedno 10 stavki.
- ?? - ja
- Rezervacije smeštaja iz hotela, avionska karta ili karta za trajekt ako idete kolima, potvrde o zaposlenju i o zaradi.. bla bla bla - diktira mi ona poznate stavke iz doba vađenja šengena.

Ovi stvarno misle da ću da emigriram u Maroko, mislim ja dok joj objašnjavam da planiramo da idemo u barem 10 gradova, pa da li to znači da treba da šaljem deset rezervacija, kao i da nemam pojma kako da joj dokažem da ću jednu noć spavati u Sahari. Da li možda treba i rezervacija kamile? - htedoh da se našalim.

- U tom slučaju.... Ne znam - kaže ona.
- I kada se promenilo - pitam ja, skoro u suzama, sabirajući sve troškove koje ću imati oko ove vize (25 viza, 50 voz, 10 prevoz po Lisabonu, pa klopa, pa u dokolici pre čekanja voza 15 evra u H&M i 17 evra u FNAC-u)
- Promenilo se, poslali su iz Maroka - kaže ona dodajući da nije ona dužna meni ništa da objašnjava.
- A ako nisam zaposlena, i putujem sa mužem koji finansira putovanje? - ja (iznemoglo).
- E pa onda muževe potvrde sa posla i iz banke, kao i papir da ste venčani.
- Hvala što ste mi to rekli preko telefona pa sam sada došla 300 kilometara do ovde potpuno pripremljena za razgovor - mrmljam ja.
- Kad imate sve to dođite ponovo i onda mesec i po dana mi razmatramo vaše papire pa ćemo da vam javimo da li da dođete sa pasošem po vizu.
Uh kako bih se posvađala, ali moram da budem ljubazna, pa mi možda i dopuste da sve to pošaljem faksom, a ne da dolazim ponovo u ambasadu.
- Ok, može faksom - pristaje na kraju.

21 evro koliko sam platila za slanje faksa, dakle, dodajemo na prethodnu računicu koliko košta marokanska viza.

Danas smo sve poslali, čekam sad odgovor jedno mesec do mesec i po dana. Čak i potvrdu da idemo na noćenje u Saharu u kom nam organizator piše da ponesemo toalet papir. Ne znam baš da li ću uspeti da u pustinji idem u wc, ali ako mi odbiju aplikaciju za vizu posle svih ovih peripetija, najradije bih sa wc papirom otišla ne u pustinju, nego direkt ispred ambasade...