Počelo je da pišti u 5:15. Zašto? Nemam pojima. Strpljivo sam u krevetu čekala da svane ali to se nikako nije dešavalo. Kiša je pljuštala. Ići ili ne... Lagano sam se prošunjala kroz stan i izašla u noć. Ljudi je bilo svuda.

„Izvinite a kada će svanuti?“ upitala sam gospođu koja je čekala autobus na stanici „Pa, oko 7 dušo“. Ostala sam u rebusu... a onda sam se setila da je oktobar i bez obzira na vreme i nevreme dani su kraći a noći duže... al dobro... što bi moja majka rekla ima vremena, naučiću. Uz silne peripetije sa gradskim i prigradskim busevima krenula sam da stopiram negde oko 8. Kiša je i dalje lila... Razmišljala sam ako do sledeće 72-ke niko ne stane odoh nazad. Posle nekoliko promenjenih vozila bila sam u Zvorniku... „Kuda Marina ide?“ „Kud stignem“ odgovaram... prelazim most sva pokisla i spremna na još kiše. Sa druge strane me čekaju Bosanski carinici. „Kuda?“ „Na olimpijadu“. Osmeh i „bježi“.

Negde oko pola 3 bila sam u Sarajevu ispred nekog ministarstva i shvatila da mi je host dao pogrešan broj telefona a svi ostali hostovi koji su rekli da će me primiti jednostavno nisu u datom trenutku bili u Sarajevu. Po prvi put sam se osećala potpuno izgubljeno. Valjda je kiša koja je i dalje lila tako uticala na mene.

Okrenula sam par brojeva telefona i dobila par saveta gde da odem i uskoro su sve moje stvari bile razbacane po jednoj slatkoj sobi u jednom slatkom hostelu. Tamo sam upoznala 2 Australijanca i jednu Austrijku koji su se 2 dana tuširali hladnom vodom pošto nisu skontali da bi možda bilo potrebno uključiti bojler pre upotrebe.

Kiša je stala negde oko pola 5. Bila sam ubeđena da sam stigla u Sarajevo na celodnevno ispijanje kahve u nekom kafiću dok gledam kišu kako pada kad se ta ista kiša smilovala i pustila me da uživam u čarima ovog grada. Bila sam ubeđena da će mi se Sarajevo ili svideti ili ću ga zamrzeti. Kada sam stigla, posle svih dešavanja i zbog toga što mi je sve što posedujem bilo mokro mrzela sam ga iz dubine duše. Par sati kasnije priča je bila potpuno drugačija. Posle deset upola s lukom šetam kroz baščaršiju koje se sećam iz dana kada mi je ono divno popločano tlo starim turskim stilom bilo nekako bliže, bar metar bliže. Odraslo se i nemamo više one crvene pasoše bez mane. Čuvena Begova džamija zatvorena za posetioce, kažu, Ramazan je.