|
|
Putopisi
Putopisi
|
Jedna priča kaže da su Venecijanca, po imenu Marko Polo, na samrti nagovarali da prizna da je, sve što je o svom životu i putovanjima pričao, samo gomila bajki. On je odgovorio - nisam ispričao ni polovinu od onoga što sam video. Putopis zaokružuje putovanje, dopunjava ga, osmišljava i čini kompletnim. Putopis nije samo način da sredimo i zabeležimo svoje utiske, nego i da od putovanja napravimo kreativni čin, da od nečega što smo videli i doživeli stvorimo nešto novo, konstruktivno i jedinstveno. Ukoliko želite da se i vaš putopis nađe ovde, možete ga poslati na adresu serbiatravelers
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
<< Početak < Prethodna stranica 1 2 3 4 5 6 7 8 9 Sledeća stranica > Kraj >> |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Page 1 of 9 | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
gmail.com - što još uvek nije garancija da će se naći na ovim stranicama. Ako ste nažvrljali nešto za sat vremena, mo
Moj prvi susret sa Limom nikako se ne može označiti kao „ljubav na prvi pogled“. Naprotiv, moglo bi se reći da je bio poprilično traumatičan. Tako sam prva tri dana proveo u obazrivom opipavanju, osluškivanju i osmatranju zamišljenog protivnika, nesiguran da li ću nekim nesigurnim pokretom probuditi divlju zver u njemu...
Jednom godišnje prodamo te tepihe, - govorio mi je Ašik, čije ime znači ljubav. – Biznis u doba monsuna ne ide nikako. U našu radnju, koja je otvorena od jutra do večeri, uđe tek dvoje-troje turista za ceo dan. Stoga često biva da nam celodnevni pazar bude čista nula....
Bio je to moj prvi susret sa hinduizmom. Pašupatinat nije bio običan hram od četiri zida i krova već čitav kompleks, svetilište, univerzum. On je najstariji hinduistički hram u Katmanduu i najveći hram boga Šive...
Uveče smo se našle sa našim domaćinom da bismo iskapili koju “kanju” (čašu piva), uz nezaobilazni tapas. Edu nam je ukazao svo poverenje ovog sveta kao da je to nešto što se prosto podrazumeva, i dao nam ključeve svog stana....
Oko mene se stvoriše neki tipovi: nisam znao jesu li hteli da mi pomognu ili da me iskoriste. Usledilo je mukotrpno sporazumevanje. Tipovi me odvedoše u neki hotel koji po svoj prilici nije bio zaključan. Slabo sam ih razumevao, slabo i oni mene....
Na stepeništu koje se penje do onog visokog gvozdenog mosta D. Luiš, ispred kog se fotografiše svako ko dođe u Porto, dva para prljavih patika, zgužvane majice, sličice fudbalera, nekoliko novčića, ofucana fudbalska lopta i ključ na pertli. Osvrćem se da vidim da li je vlasnik ovog blaga u blizini, i čujem: „Skoči, skoči, vidi ga što se uplašio“...
Ispred kapije smo. Trema. Nikada pre nismo koristili kaučsurfing. Mozak polako počinje da obrađuje činjenicu da smo hiljadu i po kilometara udaljeni od kuće, na ulaznim vratima nepoznatih ljudi kod kojih treba da noćimo. Que sera, sera, what ever will be, will be. Furamo taj fazon i zvonimo. Otvara nam Karsten i poziva nas da uđemo. Sedamo u dnevnu sobu, pijemo kafu, pričamo i igramo se sa mačkama...