Ruanda: Zemlja-feniks

19/01/2010
Dolazak u Kigali

Dolazimo do granice Ugande i Ruande. Cola i ja kolačimo oči, dok nas, u autobusu, upozoravaju da se rešimo plastičnih kesa pre graničnog pretresa.

"Zašto?"
"Plastične kese su zabranjene u Ruandi!"

Srećom, evo, ne pretresaju nas. Međutim, već nas prvi kilometri ove zemlje čude. Putevi su čisti. Bez smeća, bez ijedne džombe ili kratera. Toliko drugačije od ijedne afričke zemlje do sada.

"I, zašto baš u Ruandu?", pitao me je prijatelj preko Interneta nedavno.
"I ja se pitam", kazao sam. "Ruanda u mojim predrasudama je ovo: džungle, divna priroda i genocid. Skoro kao Bosna... A to imam na par sati vožnje od kuće. Ne znam. Možda baš zbog toga..."


Sada, gledajući kako se brda "Zemlje hiljadu brda" oblo uzdižu i spuštaju duž druma, prosto mi je neverovatno da su, pre tek petnaestak godina, ovim prevojima lili galoni krvi u masovnom pokolju dva zaraćena plemena, Hutu i Tutsi. Mačetama su sečene čitave porodice. Deca su, kažu, ubijala decu. A danas, pitomi brežuljci i zabranjena plastika... Šta je Ruanda?



Za nekoliko sati stižemo u prestonicu. Kigali, to je prstohvat kuća, zgrada i palmi, posut po nekoliko brežuljaka, poput peska po ženskim grudima. Trotoari (trotoari?!) su široki i čisti (čisti?!). Ljudi hodaju užurbano. Po radionicama rade (rade?!) i ne obraćaju pažnju (ne?!) na nas. I kao što nema ni jedne, jedine ratne rane, zaista nema ni plastičnih kesa. Čini nam se da je ovaj gradić zalutao u Afriku; ili bar u ono što bi bio zajednički sadržalac nemara i zapuštenosti naše dosadašnje Afrike, od Sueckog kanala do jezera Bunjonji. "Mzungu! Mzungu! Daj mi pare! (Give me money!)", dovikuje, konačno, dečurlija duž jednog od bulevara, i podseća nas da ovo zaista jeste Afrika; premda, kao što ćemo se uskoro uveriti, jedna sasvim drugačija -- uljudna, vredna, kulturna, džentlmenska, ambiciozna Afrika. Afrika koja može da održi lekciju-dve raspojasanom Balkanu.



"Momci, dobrodošli u Ruandu!", poručuje nam Džon, lokalni prijatelj koga smo upoznali preko Interneta, i pravi primer ovdašnjeg džentlmena. Ovaj doterani visoki tridesetogodišnjak finih manira školovao se u Ugandi i Britaniji. Nedavno se preselio iz Kampale u Kigali. Sada se bavi promocijama za jednog afričkog džina mobilne telefonije. 
"Morao sam da se preselim. Uganda se davi u korupciji. Tamo ništa ne funcioniše. Ja sam, znate, poslovan čovek. Želja mi je da donesem nove ideje, inoviram, vodim svoje poslove, menjam stvari... da napravim nešto u životu. I da to radim pošteno. A u Ugandi je to prosto nemoguće", objašnjava Džon.
"Čini mi se da je ovde drugačije", dodaje Cola.
"I jeste! Ruanda je jedina zemlja u regionu u kome se vlada zaista trudi da svede korupciju na minimum. I uspeva! Zamislite, ovde je nemoguće podmititi saobraćajca."
"Mi smo se zaprepastili", kažem, "kada smo čuli da su plastične kese zabranjene. U Srbiji ima više ovakvih kesa nego ljudi!"
"I ne samo to!", ponosan je Džon. "Vlada je uvela obavezan društveno-koristan rad jednom mesečno! Svake poslednje subote ili nedelje u mesecu, svaki građanin je dužan da počisti smeće sa ulice, popravi put, uradi nešto."
"I ljudi rade?!"
"Rade. Ovde ljudi mnogo rade!"
"Zvuči kao zemlja snova", šalimo se.
"Znate, i dalje je Ruanda jako siromašna zemlja, zavisna od strane pomoći. Međutim, ovde se dešavaju promene. U svim okolnim zemljama se stagnira. Zato i verujem da ću ovde uspeti."
"Kakvi su ti planovi, Džone? Šta to pokušavaš da pokreneš?"
"Od kada sam video veb-sajt Amazon.com, maštam o nečemu sličnom za Afriku. Veliki veb-sajt za trgovinu, za kupovinu i prodaju razne robe... Projekat je osmišljen, ali i dalje imam nekoliko velikih rupa."
"Kojih?"
"Pa, recimo, problem infrastrukture u Africi. Bankarska infrastruktura još uvek ne omogućava praktično onlajn plaćanje. Poštanska infrastruktura je jezivo nepouzdana, a DHL preskup. Zatim, tu je i problem finansiranja: Afrikanci se plaše ovakvih novotarija i nisu spremni da finansiraju riskantne ideje. Ali, to mislim da mogu nekako da rešim. Gradiću projekat polako. Ako uspem prvo tehnički da rešim problem onlajn uplata, jednim manjim projektom, i za to obezbedim finansiranje...", nastavlja Džon priču.



Razgovaramo o tehničkim problemima ovakvog sistema. Džon je ozbiljan i posvećen. Njegova vizija, koliko god bila daleka i rizična, kao da može, svojom inspiracijom, poput svetionika, zaista i da napravi promenu u ovdašnjoj močvari. Možda... Voleo bih da se sretnemo ponovo, za deset, dvadeset godina.

"Znate", veli Džon, "ja verujem da je Afrika poslednja granica. Ko pređe tu granicu, ko podigne nešto u Africi, ko uspe ovde -- taj može da promeni stvari. Jer Afrika je velika, puna potencijala, koji niko ovde ne ume da iskoristi. Ljudi nisu svesni toga. Ljudi ovde ne vole promene. Ne znam da li ću ja uspeti da iskoristim taj potencijal. Ali znam da ako, sa šezdeset godina, pogledam svoj život unazad, i shvatim da ništa, makar malo, nisam promenio u svom okruženju, smatraću svoj život neuspešnim."
"Ti si, evo, iskreno, prvi čovek sa ovakvim snovima kojeg sam upoznao u Africi."
"Znam", smeje se Džon. "To je i problem! Nego, ja to uvek pitam: koje su tvoje ambicije? Šta je to što ti želiš da postigneš u životu?"
"Uf, Džone", kažem, "za tu priču ćemo morati prvo da se napijemo..."

Ulazimo u Džonov automobil. Vozi nas ka obližnjem, kaže, najjeftinijem prenoćištu koji se može naći u Kigaliju.

"Džone, iako si se rodio u Ugandi, govoriš o sebi kao o Ruanđaninu."
"Pa, ja sam poreklom iz Ruande, moji roditelji su proterani iz Ruande tokom pedesetih godina. Genocid devedeset četvrte samo je poslednji i najveći u nizu nekoliko sličnih koji su sprovedeni tokom poslednjih pola veka... Mnogi naši rođaci su pobijeni. Mi smo se spasli jer smo živeli u Ugandi. Roditelji su mi se vratili u Ruandu godinu dana posle rata, sredinom devedesetih, a ja, evo, prošle godine... Ne znam koji su vaši planovi za Kigali, ali znam šta morate da vidite -- Muzej genocida. Uznemirujuće je, ali je neophodno ako želite da razumete Ruandu. Otićićemo zajedno sutra."
"Hoćemo. Obavezno! Hvala, Džone."



crkva pored koje smo spavali.

Jeftin hostel je, zapravo, stari francuski katolički samostan, smešten u samom centru Kigalija. Dok čekamo recepcionara, gledamo obližnju crkvu. Džon, kao za sebe, priča: "Tokom rata, ljudi su se skrivali po crkvama, misleći da će u božijim hramovima biti bezbedni, ali i sveštenici su često sarađivali sa ubicama, što u strahu, što iz ubeđenja... U onoj tamo su tako pobijeni ljudi, tokom rata."
"U crkvi?"
"U sred nje."


20/01/2010
Genocid


Sutradan, Džon održava obećanje. Posećujemo Muzej, skromnu modernu zgradu u lišću palmi.

Prolazimo kroz oble, spiralne hodnike sa puno dokumenata, fotografija, tekstova, video materijala, koji pričaju priču o dva plemena, o Hutuima i Tutsijima. Oni su ovde oduvek, tvrde tekstovi, bivstvovali u miru i suživotu -- "kakvom-takvom miru i suživotu", dodaje Džon -- do dolaska belgijskih i nemačkih kolonizatora. Stranci su "podelili, pa zavladali", koristeći se rasističkim ključem za razvrstavanje: Tutsiji, manjinska, bogatija grupa, čija je fizionomija više podsećala na belačku, postali su nova aristokratija; Hutuima, većinskom plemenu bantu crta lica, preostali su seljački i radnički poslovi. Ko je imao, kažu, dugačak nos ili više od deset krava (!) svrstan je u Tutsije. A samo su Tutsiji imali pravo na obrazovanje, zdravstvo, poslove uprave.

Glupa nepravda trajala je decenijama.



Muzej genocida: genocid, izvolite ovuda!

Gledamo uglađena, prefinjena lica kolonizatora pored naivnih lokalnih lidera. O čemu su razmišljali, pitam se. Kakvi su životi ovde trajali i nestajali, da bi se na kraju dogodilo ono što se dogodilo?

Posle Drugog svetskog rata, kada je talas afričkog nacionalizma "osamostalio" bivše kolonije, na istom talasu Hutui su konačno zavladali Ruandom. Tada, pedesetih, kreću decenije odmazde u suprotnom smeru: Hutu uprava proteruje Tutsije. Rasistička propaganda stvara se temeljno. I uvek je ista, svuda na svetu. Novinski članci prikazuju karikature "zlih" Tutsija, Tutsija koji nemaju pravo na "našu" zemlju, Tutsija koji su "kuga" društva, Tutsija za koje se mora naći "konačno rešenje".

"I, koja je tvoja bolest?", pita doktor pacijenta na jednom stripskom kaišu objavljenom u tadašnjoj štampi.
"Tutsi, doktore. Tutsi!"

Ruandu obolelu od "Tutsi-parazita" bilo je potrebno "izlečiti". Posle nekoliko pretnji Tutsi-gerile iz Ugande, devedeset četvrte histerija kulminira i vlada pokreće projekat "očišćenja"... Spiralni hodnici muzeja se sužavaju. Na fotografijama gledamo kamare mrtvih tela načičkanih oko džipova, hale pune ruku, nogu, trupova, mačete nalik na sablje, sa zaobljenim krajem, uvijenim tako, sa kojih kaplje krv. Gledamo majice i knjige pobijenih, poređane iza stakla, tik uz redove i redove lobanja. Ćele-kula Ruande...



"To je bio nepojmljivo stravičan pokolj", kaže Džon. "Za oko sto dana brutalno je pobijeno gotovo milion ljudi."
"Ispada", kažemo, "nekoliko ljudi u minutu!"
"Da. Upadali su džipovima, sa tim mačetama, u selo, klali čitave porodice, tako, pa u sledeće selo, pa u sledeće, u sledeće... Redom."
"Piše: oko milion Tutsija i umerenih Hutua."
"Pa, da. Ubice su ubijale sve koji bi se usprotivili. A bilo je mnogo Hutua koji jesu. Gotovo svi su pobijeni."
"I, je l' istina ovo što piše za ulogu Francuske vlade? Da su okrenuli glavu, možda čak i pomagali Hutu miliciju, i to sve da bi sačuvali još jednu frankofonu zemlju?"
"Ne znam... Ali da je međunarnodna zajednica okrenula glavu, okrenula je. Kada su se setili Ruande, posle tih užasnih meseci, bilo je već sve gotovo."

Tutsi-gerila je, naime, uzvratila, a naposletku i pobedila. Pol Kagame, vođa ove gerile i bivši "šef DB-a" Ugande, postao je tako novi predsednik. On i danas stoluje ovom majušnom republikom. Jedan od posetilaca nosi majicu sa njegovom slikom. Pol izgleda kao stereotipni američki štreber: vižljastog je lica i nosi velike, komične naočare.

Nova vlada je, ubrzo -- uz plastične kese -- zabranila i plemenske podele: svaki građanin ove zemlje je "Ruanđanin", a svoje etničko opredeljenje ima da zadrži za sebe.

"I, funkcioniše li to?", pita Cola.
"Pa, Ruanda napreduje, evo. Videćemo..."
"Da li ima mešovitih brakova?", pitam.
"Veoma retko. To je najveći problem. Ali, bilo ih je pre rata. Tokom rata su takve porodice najviše stradale. Sada se ljudi plaše. Još uvek se plaše..."



Odeća pobijenih: Supermen i Otava

Gornji sprat Muzeja ispunjen je pričama o modernim slučajevima genocida širom sveta. Jermenija, Kambodža, neizbežni Aušvic... Ključ je uvek isti; ista propaganda, isti motivi, isti rezultati.

A na kraju hodnika, gle, Jugoslavija... Zar opet? Linije podele Bosne i reke izbeglica... Zar i ovde, daleko od Balkana, u džunglama Ruande, ja moram opet da se susrećem sa tim pogledima, sa tim obrvama, sa Miloševićem i Karadžićem i preostalom bagraškom kamarilom? Cola i ja se, odmah, pogledamo, i nasmejemo se neubedljivo, kiselo.

"Pratiće nas dok smo živi", kažem mu. Kao duhovi zločina kojeg smo počinili, iako ga nikada nismo počinili, samo zato što rođenjem pripadamo etničkoj grupi, ovoj ili onoj, i zato što se svet, pa i u ovom Muzeju, meri i deli tom prokletom, pogrešnom logikog etničke pripadnosti, verske pripadnosti, pripadnosti ovom ili onom sranju, pripadnosti jednoj nedotupavnoj iluziji potrebe za grupnim identitetom, pripadnosti odgovoru na pitanje koje će ti svako u svakoj zemlji postaviti posle onog "Kako se zoveš?" a to je "Odakle si?", a da ustvari misli: "Šta si?", "Da li si Nemac, Rus, Albanac, Tutsi?", "Da li si Musliman, Pravoslavac, Prezbiterijanac?", "Šta si?", jer to si ti, misli on, to definiše tebe, i kada se pogledaš u ogledalo treba da vidiš to, umesto neobrijane brade ili musavih obraza koji, zapravo, treba da se operu pre no što izađeš na ulicu, međ' svet.

Deo postavke koji se odnosi na Jugoslovenske ratove pojednostavljena je crno-bela slika tragedije.
"Propaganda...", kaže Cola.
"Hoće da izvuku poentu", kažem, "pa se zaneli..."

Ali, šta je, zapravo, ta poenta?

U dvorištu muzeja gledamo betonske ploče ispod kojih je sahranjeno desetine hiljada bezimenih žrtava. Sunčano je. Atmosfera je jednostavna i vesela, što čini da sve bude još jezivije. Jer, sve što je muzej prikazao, bilo kao istinu, bilo kao propagandu, tvrdi samo da je genocid jedna hronična bolest našeg soja, konačna metastaza zle želje za moći i dominacijom, kojoj su plemena i vere i geni izgovor, a koja se ponavlja i ponavlja i ponavlja, kao što smo videli, uprkos svemu, i koja se ne može niti preduprediti niti pobediti ikakvom kontra-propagandom.

Drugim rečima, kao da Muzej sam svedoči o svojoj uzaludnosti.



Ispod betona desetina hiljada bezimenih žrtava

Kako sam samo bio smešan u Ugandi, dok sam gledao različite crkve Kampale i nadao se da se masakri ne mogu dogoditi u zemljama čije kulinarstvo neguje samo bljutave ukuse. Naravno da može, i to kako! Jedina je razlika u tome što Crni kontinent, kako mi se čini -- u svom ritmu i opuštenosti i baš-me-briga stavu prema svemu što nije baš ovaj trenutak -- ne poznaje patnju i osećaj tragičnosti na isti način kao mi, pa se (u) Africi ovakve grozote čine nekako prolaznijim, manje ozbiljnim, lakšim.

"Hajde, dođite", zove nas Džon, "šta ste se umusili! Idemo da vam pokažem pijacu!"


21/01/2010
Šuma Njumgve i čudna rasprava


Ustajemo rano, sedamo na autobus i ozvozimo se daleko na jug Ruande, da zađemo u džunglu Njumgve.

Šta je Afrika ako se ne uđe u džunglu? Sećam se da sam još kao klinac gledao ilustracije u dečijim prirodnjačkim enciklopedijama. Vrteo bih strane mahnito -- preskačući one meni tada tako dosadne evropske šume, sa lisicama i hrastovima i bagrenjem -- dok ne dođem do afričke džungle! U krupnom planu stajao je veliki papagaj, u svim bojama, iza koga bi, sa veličanstvenog drveća, iskakale životinje, a lišće sa grana bilo je u svim oblicima sveta! Sa strane je bila ispisana mala legenda, u nekom lepom fontu, koju sam štreberski čitao i pratio životinje na crtežu. Satima bih ih brojao i precrtavao. Primakao bih knjigu licu, onda, i zavukao nos među stranice, i mirisao sredinu... Svaka je knjiga imala svoj miris, a miris ove enciklopedije bio je egzotičan i jak, i mislio sam tada, čoveče, ako išta vredi na ovoj planeti, to je onda otići u tu džunglu, i dodirnuti taj list, i videti tog papagaja.

A sada, sada me autobus u sred Ruande vodi ka jednoj džungli! Kao da sam ušao u staru enciklopediju, postao deo crteža, i samo fali da mi se i ime zapiše u onoj legendi.

Autobus praši asfaltom. U Ruandi nema matatua. Busevi su sređeni, i -- zamislite! -- imaju putnika koliko i sedišta, ne više. Prolazimo pored brda na kojima radi mnogo ljudi obučenih u neobične ružičaste uniforme.

"To su robijaši", kaže Cola.
"Nisu mogli da zatvore celu zemlju posle genocida", dodajem, "pa ih rasporedili na polja, da rade."

Iz daleka, tako roze, deluju kao neke bombone. Ili brufeni.



Autobus se zaustavlja u sred šume Njumgve. Sve oko nas je zeleno i vlažno. Mokre šume pupe iz brda. Mnogo potpuno nepoznatog lišća viri iz svake pukotine. Put nas vodi ka ulazu u park. Tu saznajemo da se ulaz plaća četrdeset dolara -- duplo više nego što je pisalo u vodiču za Ruandu --, da su staze prekratke, i da osoblje parka mora da ide sa nama. Previše, kažemo. Izlazimo ubrzo nazad na drum, razočarani.

Dok šetamo drumom, nečuvani sporedni puteljci, ulazi u džunglu, otkrivaju se sa obe strane... Izazivaju. Lako sklapam neko glupavo opravdanje u sebi, ubeđujem Colu, pa tako u jedan ulazimo, pravo se, onako balkanski, nadajući "da nas neće uhvatiti".

Vraga neće.

Nije prošlo ni deset minuta, a začuju se koraci iz suprotnog smera. Vodič i dve devojke, Evropljanke, vraćaju se istom stazom. Usledi "Šta vi tu tražite?", "Odakle ste?", i slična pitanja, te se mi, tako, k'o pokisli, vratimo zajedno sa njima. Naravno, plaćamo -- moramo -- kao što je trebalo i na početku da platimo.



A šuma?

Njumgve je, da, velika, i, da, ima drveće, i ono je tropsko, vlažnost vazduha je visoka, vidi se pokoja ptica, nikako papagaj, ali, da, ptice, nekakavi gavranovi, i pogled sa visine ostavlja dubok utisak, i naš vodič tvrdi da su nekakve žbunaste lopte na drveću gnezda šimpanzi, premda majmuna nigde nema, i paukove mreže su velike, i zaista je nešto što nemamo kod kuće. Velika bogata zelena titrava tropska lepa šuma. To je Njumgve. Međutim, ništa od ovoga na mene ne ostavlja onaj utisak, znate, kada se stane ispred ponora ili okeana ili vodapada, a srce se stegne, grlo samo počne da peva, nešto se duboko u nama uplaši i zapanji, pa se, posle, dugo sećamo toga trenutka i time se hranimo u dosadnim časovima pored računara ili tokom čekanja u redu u nekoj bezveznoj bezimenoj banci.

Ne može se ovo, rečju, ni meriti sa onom ilustracijom iz enciklopedije moga detinjstva.



Vrsta gavrana

Sećam se Kanjona Brnjice u Istočnoj Srbiji, reke Gradac i Petničke Pećine, Kopaonika, Kanjona Tare, nekih bosanskih prašuma, Ledinačkog jezera na Fruškoj Gori, meandra reke Uvac... Ih, Srbija i region imaju da ponude bar desetinu prirodnih lepota koje mogu lako poniziti ovu džunglu.



Dok se vraćamo ka izlazu, jedna od devojaka nas, nakon što je čula odakle smo, upita: "Hej, momak iz Srbije i momak iz Hrvatske? Pa, da li ste me vi, ono, kontaktirali pre nekoliko dana, preko Interneta, preko Kauč-surfing sajta?"
"Džulija?"
"Da! To ste vi! Ja sam Džulija!"
"Ja sam Uroš, da!"
"Ja sam Ivan!"
"Momci, kakva slučajnost!"

Tako se po prvi (ali ne i poslednji) put uveravamo kako je Ruanda mala. Džulija, njena prijateljica, i nas dvojica, pričamo, tako, o životu stranaca o Ruandi, o ekoaktivizmu, o prirodi. Njih dve, ubrzo, moraju da krenu, te se rastajemo.

Mi pokušavamo da ustopiramo nekoga za nazad, na drumu, u džungli. (Zapravo, i nije toliko uzbudljivo kao što zvuči: džungla je samo šuma, a drum je samo drum.) Staje belo kamionče i mi se zguramo unutra, sa još dvoje na zadnjem sedištu.

Tokom povratka, naših četvoro saputnika peva pesme Ruande. Veseli su, i atmosfera je prijatna.

No, u jednom trenutku kreće jetka svađa. Povišen ton, mlataranje rukama, vika u glas. Čitav automobil se trese, dok se oni deru jedan na drugog, svih četvoro. Cola i ja sedimo na zadnjem sedištu, tako stešnjeni uz njih, ne razumemo ništa, i, uz blagu nervozu, teramo šegu izmišljajući zbog čega bi se oni to tako, zaboga, mogli posvađati.

"Ma, zajebi taj pištolj!", mora da govori sad suvozač, kažem ja Coli. "Imam ja nož, dosta je nož, ionako belci nisu ni zaslužili bolje."
"Kakav nož, kretenu!", dodaje vozač, po Colinoj verziji. "Cičaće, vrištaće, i šta ćemo onda da radimo?"
"A pištolj, kao, neće niko da čuje. Retardu! Nož, lepo, umem ja, izvežb'o sam se, pašće odma', i onda u jarak."
"Kakav sad jarak, majmune?"
"Pa lepo, onaj jarak iza kuće mog ujaka. Tamo smo trpali i u ono vreme."
"Apsolutno ne dolazi u obzir! Odnećemo ih u sred šume, i gotovo."
"Jarak!"
"Šuma!"
"Jarak!!!"
"Šuma!!!"

I tako, mora da o tome pričaju, lupetamo mi. Traje to, već, pola sata, sat. Ne usuđujemo se da pitamo. Odjednom se suvozač, koji jedini govori pristojan engleski, okrene i obrati nam se: "Momci, evo baš vas da čujem. Znate zašto se svađamo?"
"Ne baš..."
"Ovaj ovde, ovaj", viče, pokazujući na vozača, "tvrdi da se Gospod Bog sastoji iz Gospoda Boga i Isusa Hrista i Svetoga duha! Da je Gospod Bog tri odjednom! Pa kako može biti tri odjednom, jebemumater?! Gospod Bog je samo jedan, samo jedan, jedan!!!, najsvetiji i najveći! Je l' tako? Kako može Isus Hristos da bude i božiji sin i Bog u isto vreme?! 'Ajde sad, reci, lepo, jebem ti sve, kako ja to mogu da budem i ja i moj ćale u isto vreme?!? Kako? 'Ajde, kad si tako pametan!"

Vozač nešto odgovara, u jednako žustrom maniru.

"Momci, i eto, šta vi mislite? Recite vi!", opet se okrene ka nama.
"Pa", mrmljam zbunjeno, "teologija ne uspeva da reši taj problem vekovima. Teško da ćemo ga rešiti za sat vremena u ovim kolima..."

Čoveče, pomislim. Pa oni se svađaju oko prirode svetog trojstva! Cola i ja se samo zgledamo, onako blago podižući obrve... A tako su fini ljudi.

Kada je to, u kom trenutku, čovek Afrike postao toliko strastven povodom ovakvih pitanja?

Čitao sam, usput, Ačebeov roman "Svet koji nestaje". Nigerijski pisac upravo opisuje kako su beli ljudi nametali svoju religiju crnima. Jedni su se branili, drugi su se preobratili. Ačebe piše o jednom od onih koji su prihvatili Hrišćanstvo: "Nije ga preobratila potpuno suluda logika trojstva. Nju nije razumeo. Osvojila ga je poezija nove religije, nešto što je osetio u samoj srži svog bića."

Društvo se uskoro, srećom, uskoro smiruje, i ponovo počinje da peva. Nije gospel, ali liči. Stižemo, tako, nazad u Kigali, u naš katolički smeštaj.

Pijemo jedno pivo, red je, poslednje nam je veče. Sutradan će Cola otići u Tanzaniju, put Najrobija, Beča i Zagreba. Napustiće Kigali u poslednjem trenutku da ne zakasni na avion. Ja ću se iseliti iz samostana, pronaći novu hostesu, Anonsijatu, upoznati lokalne slikare, i ozbiljno formirati želju da zaista i odem u Kongo, Demokratsku Republiku.