|
16/01/2010
Lazar:
Autobus očajnički pokušava da se iščupa iz Najrobija, laktajući se sa hiljadama drugih vozila koja imaju sopstvene planove za korišćenje oskudnog saobraćajnog prostora. Temperatura raste iz sekunde u sekundu. Putnici se tope u sedištima, kaplju po podu i otiču u vidu potočića. Autobus rže i propinje se, grad popušta stisak i - eto nas među zelenim livadama, sa kojih nas zbunjeno posmatraju žirafe.
Sa ponekog drveta vise lastavičja gnezda, loptasta i žuta kao dinje. Sitne crne ptice vitlaju kroz vazduh i stomacima češu gornje grančice grmova. Ponegde se zacrveni džinovski prevrnuti levak termitnjaka. Na nebu su beli, okruglasti oblaci, i to ovako: na sredini najveći, pa onda, malo dalje, sve manji, i tik nad horizontom već sasvim sitni.
Nešto kasnije, stajemo kraj puta, a jato ogromnih ptica nervoznog izgleda tumara kroz nekakav dim. Grmlje se umara i ustupa mesto raštrkanim, ekscentričnim džinovima baobaba. Vazduh dobija meku aromu okeana.
U Mombasi nas dočekuje Kristina, Ivanova prijateljica iz Zagreba. Ona je tu već skoro godinu dana, kao volonter u jednom sirotištu za decu sa ulice.
"Mnogo dece", priča nam Kristina, "živi na ulicama Mombase. Obično pobegnu od nečovečnih uslova u kojima žive, često zbog zlostavljanja od strane očuha ili maćehe. Mnoga i nisu odavde, nego iz okolnih sela. Deca tako dolaze u grad u kome ne poznaju nikoga, nemaju nikoga."
"Šta se onda sa njima dešava?"
"Ništa. Prepuštena su sama sebi. Država se ne bavi time. Dosad su o njima brinula privatna sirotišta, koja se izdržavaju od donacija. Međutim, nedavno je usvojen zakon da svako dete, koje ima ikakvu rodbinu, nakon najviše šest meseci mora da se vrati toj rodbini. Istim onim ljudima od kojih je pobeglo."
"I onda će opet pobeći?"
"Verovatno. A ima i drugih problema. Evo, jedan mali dečak, ovde u starom gradu, živi sa bakom. Baka je toliko stara da ne može da brine o njemu; zapravo, on mora da brine o njoj. Nemaju šta da jedu. Zato je i on završio na ulici. Traži hranu."
"Da li tu može nešto da se učini?"
"Ne znam. Osećam se tako bespomoćno. Te dece ima previše. Što se tiče ovog dečaka sa bakom, kupila sam im hranu za mesec dana, i nije ga bilo na ulici. Sada su to pojeli, i on je opet na ulici."
Kristina dalje priča kako su mnoga deca koja žive na ulicama zanimljiva i talentovana. "Jedan mali", kaže, "ima četrnaest godina, čita Šekspira, i želi da postane pisac. Dao mi je početak svog romana, koji je počeo da piše, i veoma je zanimljiv! Ima puno čudovišta..." Dalje priča kako je za troje dece uspela da pronađe sponzore u Hrvatskoj. Pitam je kakvi su to sponzori.
"Svako od njih daje pare da školuje jedno dete. Od tih para se plaća školarina, obavezna uniforma bez koje se ne može ići u školu, i knjige."
"Kako šalju pare?"
"Uplaćuju ih meni na račun, a ja uplaćujem direktno školi. Ali ja uskoro idem kući, pa moram da pronađem nekog od poverenja, ko živi ovde."
"O kolikoj se sumi radi? Koliko je potrebno da se iškoluje jedno dete u Mombasi?"
"Za godinu dana, nešto ispod 300 evra."
"I ti si pronašla ljude u Hrvatskoj", pitam, "koji daju 300 evra godišnje da se školuje jedno dete u Mombasi, u Keniji?"
"Da. Hrvati koji plaćaju školovanje kenijskoj deci. Volela bih da sam ih pronašla više."
***
17/01/2010
Sutradan, Kristina nas vodi u šetnju gradom. Mombasa je mešavina Afrike, Indije i Arabije, grad u kome počinju muslimani i njihovi verni podstanari - mačke. Po ulicama se guraju crkve, hramovi i džamije, a svaka zajednica ima svoja lica, boje, korak, miris. Podseća na Sudan, ili možda na Bliski istok: u svakom slučaju, nešto poznato i blisko, kao da smo se vratili kući, nekoj od kuća. Vetar nosi ukus mora, vlage, kišom ispranih zidova. Poneki sokak slepo se završava neočekivanim vidikovcem sa koga se vidi samo Okean. Svraćamo u jednu čudnu prodavnicu, u kojoj sa jedne strane stoje lonci i šerpe, a sa druge polovne knjige, i kopamo po prašini u potrazi za nečim za čitanje. Na utabanoj zaravni pored tvrđave Fort Isus klinci igraju fudbal.
Iz biciklorikše, nasred puta, maše nam jedan sredovečan bradonja prodornog pogleda. On ima vezenu muslimansku kapicu, a žena mu je ogrnuta tamnozelenim indijskim sarijem. Bradonja kaže Kristini: "Morate doći na čaj. Povedi i svoje drugare!"
Dva dana kasnije, čika-Hasan dočekuje nas u svojoj čajdžinici, koja bi, da ne znamo da smo u Mombasi, vrlo lako mogla biti u, recimo, Bombaju. Sedamo za sto ispod ogromne slike Tadž Mahala, na kojoj princeza uzima nešto iz prinčeve ruke, i polako ispijamo čaj sa začinima, uz grickalice sasvim bezazlenog izgleda, a zapravo strašno ljute.
"Koliko je čajdžinica stara?", pitam čika-Hasana.
"Ove godine puni 140 godina. Otvorio ju je moj pradeda. Deda ju je nasledio. On je rođen ovde, u Mombasi. Onda otac, i sada ja."
"Da li će vaš sin da nasledi čajdžinicu?"
"Kaže da neće! Moj sin je pomoćnik direktora jedne velike kompanije u Kini. Evo baš neki dan mi je poslao ajpod... ajfod... "
"Ajfon", ubacuje se njegova žena, koja inače sedi za stolom pored i igra sudoku.
"Tako je, ajfon. Sad ćete da vidite."
Iz komode vadi nekakvu kutiju i treska je na sto. Unutra se nalazi čudo moderne tehnologije.
"Ne znam kako ovo radi. Ne znam ni kako da ga napunim! Hteo sam da ga otvorim, ali nema šta da se otvori. Jedino da uzmem nož..."
"Ako vaš sin", pitam ga, "ne nasledi čajdžinicu, šta će biti sa njom?"
"Ni ja nisam hteo da se bavim ovim. Kada sam bio mlad, sve sam drugo hteo da radim. Nije mi na pamet padalo da se zakopam u čajdžinici! Međutim, kad čovek zađe u godine, shvati neke stvari..."
"A šta ste još radili u životu?"
"Ja sam biblijski arheolog. Završio sam arheologiju, u Škotskoj."
"Šta je to biblijski arheolog?", pita Kristina.
"Bavio sam se otkrivanjem grobova starozavetnih proroka. Otkrio sam grob Samsona, i Ismaila, i mnogih drugih. Proroci su posebni ljudi, oni uvek ostave neki trag, neki dokaz da su postojali, nešto što će raspršiti kontroverze koje su se posle isplele o njima. A rekonstruisao sam i nekoliko ranih džamija, kamen po kamen. Dobro, ne samo ja, nego i drugi ljudi. Ja sam otkrio gde su se nalazile i kako su nekad izgledale."
"A studirali ste u... Škotskoj?"
"Da. I svi su me pitali - odakle si. A ja kažem - ja sam Kenijac. I oni onda pitaju - kako Kenijac, a nisi crnac? Ja im onda kažem - ja sam Kenijac, ali sam Indijac. Onda me pitaju da li sam hindu, i kada kažem da sam musliman, odmah počinju ista pitanja: kako mi to postupamo sa ženama? Kako možemo da imamo četiri žene? I tako dalje. Evropljani su puni predrasuda."
"Zbog čega", pitam ga, "postoje tolike predrasude o islamu?"
"To sam se i ja pitao, kad sam bio mlad! Čak sam i disertaciju pisao na tu temu. Čekaj, čekaj..."
Otrčava do velike komode pretrpane najneverovatnijom hrpom svega i svačega, izvlači jednu veliku kovertu i iz nje debeo tabak potpuno požutelog papira, triput presavijenog.
"Kucano na pisaćoj mašini. U to vreme nije bilo kompjutera", objašnjava i gura mi papir u ruke. Čitam predgovor. Nekoliko citata iz Kurana, između ostalog i objašnjenje kako je Bog kao Sunce.
"Bog je... kao Sunce?", pitam ga.
"Da. Jer bez Sunca ne možeš da vidiš Sunce. Da li me razumeš? Tako ni bez Boga ne možeš da vidiš Boga."
Prelistavam njegovu "disertaciju". Pisana je starinskim engleskim jezikom, prepuna zamršenih rečenica, politike, ekonomije, religije, istorije.
"U nekoliko rečenica", pitam, "šta je suština ovog teksta?"
"Suština je pitanje zašto Evropa ima negativan stav prema islamu."
"A šta je odgovor na to pitanje?"
"Vidiš, kada dete ima tri do sedam godina, čemu ga tada učiš, to će ceo život pamtiti. Recimo, ako ga u tom uzrastu zatvaraš u plakar, ceo život će se plašiti mraka. I tako dalje. Kriv je papa Sekstus."
"Papa... Sekstus?"
"On je prvi satanizovao muslimane. Nagovorio je ljude da krenu u glupe, nepotrebne Krstaške ratove, da se bore za nešto što u životu nisu ni videli. Muhameda su nazivali "manhaund", kao da je on pas koji ubija ljude. Razumeš me? Cela Evropa je tada bila ujedinjena, protiv muslimana. Kao nikad pre i nikad posle."
"Dobro, i?"
"Evropa je tada bila mlada. Bila je mala! Imala je između tri i sedam godina. I to je upamtila, da je islam nešto loše i strašno, protiv čega se treba tući. I zato joj je to ostalo za ceo život."
Baobabi. Valjda.
Zatim nam poverava da je on sufi, islamski mističar, iz jednog velikog reda čije ime ne uspevamo da upamtimo, osim da se radi o Fatimidima. Iz natrpane komode izvlači monografiju tvrdih korica, da nam pokaže velikog imama, vođu njegovog sufijskog reda.
"Vi sve držite ovde, u radnji", kaže Kristina.
"Moram! Žena mi ne dopušta da to držim u kući. Kaže, ne dovlači mi to đubre!"
Listamo monografiju, i gledamo derviše kako se mole, i džamije, i velikog imama sa dugom sedom bradom. Zatim nam Hasan objašnjava kako svaki vernik njegovog reda mora da plaća zakat, obavezan doprinos, koji sakuplja veliki imam. Od tih para se onda pomaže siromašnim članovima društva, ili se podižu bogomolje, i tako dalje.
"Šta je suština sufizma?", pita Marko.
"Vidiš, Kuran je velika knjiga. Ali je i mala knjiga. Pogledaj ovo."
Podiže raskupusani tefter u koji piše prihode i rashode za čajdžinicu.
"Ovde staje ograničena količina znanja. Ali sve znanje koje postoji na svetu je mnogo veće - mogao bi njime da napuniš hiljade Empajer Stejt Bildinga! Zato mi tumačimo Kuran i otkrivamo šta tu zapravo piše. Jer Muhamed je rekao: "Ova knjiga (maše tefterom) NIJE prava knjiga. OVA knjiga (stavlja ruku na srce) je prava knjiga!"
Uzima dnevne novine koje stoje na stolu, i ispisuje na margini, hemijskom olovkom, arapska slova: m, l, h.
"Milh", kaže, "znači so. E sad, kad saberemo numeričke vrednosti za m, l i h, dobijemo zbir 71, plus 1 za reč, dakle 72. Zato pre i posle svakog obroka uzmemo malo soli na prst, i liznemo je. Ta so leči 72 bolesti u čovekovom organizmu."
"Neobično", kažemo mi.
"Ima tu puno toga! Samo, ne smeš ljudima odjednom dati sve znanje. To bi ih ubilo! Kao kad piješ vodu. Sigurno znate šta je Muhamed rekao, kako se pije voda?" - pita, i gleda nas iskolačenih očiju. Vidimo da se zagrejao za temu, govori sve glasnije, sve je uzbuđeniji.
"Pa... Ne znamo. Kako se pije voda?"
"Ne znate? Čekaj!"
Otrčava u kuhinju, a zatim se vraća, takođe trčeći, sa čašom do ruba punom vode. "Pazi sad."
Ispija pola čaše halapljivo, da mu sve curi po sedoj bradi.
"E, ovako se NE pije voda. Možeš popiti koliko hoćeš, i opet si žedan. Evo kako se pije voda."
Uzima malo vode, mućka je u ustima, i guta.
"E vidiš, OVAKO se pije voda. Ako si u pustinji, i piješ ovako, možeš dugo da ideš sa malo vode. I ta voda ti utoli žeđ. Muhamed je rekao za vodu, ali nije mislio samo na vodu, nego i na znanje. Znanje moraš da uzimaš malo-pomalo, inače ne valja."
Iznosi nam tanke prstenaste slatkiše, vruće, zlataste, natopljene šećernim sirupom i ružinom vodicom. Onda se izvinjava što nas je udavio i odlazi u kuhinju, gde seda kraj lonca sa vrelim uljem, u koje sipa kašikice zlataste smese.
stari indijski krevet u jednoj od ulica starog grada, Mombasa
***
18/01/2010 Marko:
Odlazimo na Indijski okean, na tzv. Piratsku plažu. Zid koji vodi do nje ukrašen je slikom lobanje sa ukrštenim sabljama, no na plaži nema pirata koji presreću brodove. Iako nepregledna u širinu, malo nam je čudno što nas od početka plaže do vode deli oko 200 metara. Shvatamo da je oseka mnogo osetnija nego na moru.
Na plaži se tek ponegde može videti neko kako se kupa. Belci, koji šetkaju plažom, uglavnom su sredovečni Evropljani u društvu mlade lokalne devojke. Drže se za ruke, kao zaljubljeni parovi. Oni - sa velikim stomacima, pegavi, dlakavi i ružni, one - kao da su tek napunile punoletstvo, vitke, sređene i nasmejane. Dok razgovaramo o tom fenomenu, pored nas protrčava nauljeni, mišićavi lokalni mladić.
- Vidi njega, mora da se reklamira. Misliš da i žene dolaze ovde zbog "turizma"?
U tom primećujemo pod kokosovom palmom postariju belkinju kako ćaska sa dva lokalca, vedra i nasmejana...
Da nam niko ne bi uzeo stvari dok se kupamo, ostavljamo ih u jednoj od kolibica na plaži, uz nadoknadu, naravno. Tek kad su nam devojke ponudile i masažu, shvatamo šta prodaju, ali šta sad, traže najmanje para za čuvanje. Topla, mutna i plitka voda, ne daje nam osećaj kao da se kupamo u okeanu, više kao u nekoj barici. Koliko god daleko otišli, i dalje je isto. Polako dolazi plima... Taman kad smo uspeli da se razmašemo u nešto većoj dubini, razmahale su se i plave providne meduze koje su došle sa plimom. Jedna od njih stala je pravo na moje rame, i time za mene označila kraj kupanja...
Lazar:
Jedne večeri izlazimo iz kuće, koja se nalazi u srcu starog grada, u lavirintu uskih prolaza, kosih zidova i oštrih skretanja, i izbijamo na glavnu džadu, gde upadamo usred dečjeg okršaja.
U narandžastoj svetlosti ulične svetiljke, prizor je toliko neočekivan da, u prvi mah, ni ne shvatamo šta se tačno odigrava. Gomila dece, očigledno veoma uzbuđene, ne starije od desetak godina. Dve devojčice vitlaju nekim dugačkim cevima. Jedan dečak drži ogromnu kamenčinu i zamahuje, sa obe ruke, u pravcu jedne devojčice, kao da se sprema da je zvekne u glavu. Ostali trče okolo, guraju se, viču. Marko i ja stojimo na samoj ivici te grupice, zbunjeni. Kristina uleće pravo među njih, a oni je prepoznaju i počinju da viču: "Kristina, Kristina, Kristina!"
Deca se okupljaju oko nje i pričaju sva u jedan glas. Ona nekako uspeva da ih razvadi, uz pomoć slučajnog prolaznika. Sve se dešava veoma brzo. Grupica dece cepa se u dve grupice, i svaka odlazi na svoju stranu. Ulica ponovo tone u tišinu.
"Šta je to bilo?", pitam.
"Deca su se potukla. Deca koja imaju porodice često izazivaju decu sa ulice. Govore im da su prosjaci, rugaju im se. Tako dođe do sukoba."
"Deca su okrutna", kažem.
"Jesu. Osim toga, mnoga deca beskućnici udišu lepak, i jako su navučena. Recimo, taj mali sa kamenom. Pokušala sam više puta da mu objasnim da to nije dobro, da tako sebe uništava. Ne vredi. On kaže da mu lepak daje snagu, da se oseća dobro, da ga ništa ne boli, da nije gladan."
***
Marko:
Mombasa se nalazi na malom polustrvu. Ka jugu je povezana mostom, a ka severu jedini način prelaska je trajektom. Ima ih nekoliko, idu kad se napune i besplatni su. Jednom su lokalne vlasti pokušale da uvedu plaćanje, ali izbila je mala revolucija, pa su brzo napustili tu ideju. Pošto nam je izmakao ispred nosa, čekamo iza ograde sledećeg.
- Koliko često idu? - pitamo Kristinu.
- Ma to se nikad ne zna, može doći odmah, a može i za sat vremena. Ponekad stane na sred kanala i čeka. Niko ne zna šta, samo tako stojimo sat vremena, iako za prelazak treba pet minuta. Samo, molite se da ne dođe tek kroz sat vremena, inače može biti svašta.
- Što, šta bude?
- Obično su svi mirni dok čekaju, ali ako trajekta nema dugo, čim naiđe jako se uznemire. Počnu da preskaču ogradu i naprave stampedo u kom neretko neko bude izgažen na smrt.
Od dva trajekta, jedan se pokvario baš u trenutku pristizanja na našu stranu. Drugi trajekt oteže sa dolaskom. Iza nas, koji smo skoro kod kapije, stvara se sve veća masa ljudi. Neki se guraju i pronose džakove na ramenima. Mi nervozno cupkamo u mestu.
- Zamislite kako je meni bilo prvih šest meseci dok se nisam preselila, svaki dan sam išla ovuda... - teši nas Kristina.
Po isteku 45-og minuta, konačno dolazi trajekt i otvaraju se kapije. Biciklisti, automobili, prikolice sa voćem, ljudi, svi zajedno trče na trajekt u opštem metežu. Nakrcan do krajnjih granica, tešimo se time da je obala svakako blizu i nije teško otplivati do nje u slučaju potonuća. Ipak, sve prolazi mirno.
Sutradan je u novinama pisalo da je, toga dana kad smo mi prelazili, jedna žena izgažena do smrti.
20/01/2010
Lazar:
Jednog popodneva nalazimo se sa Ajanom, devojkom koja živi u jednom gradiću nedaleko od Mombase, a koju smo upoznali preko Interneta. Ajana je Somalijka, kao i mnogi drugi stanovnici ovog dela Kenije. Obučena je u tradicionalnu muslimansku dugu odoru, i nosi maramu. Ima 27 godina i završila je koledž za programera, ali već godinama ne uspeva da pronađe posao. Kaže da se boji da će zaboraviti da programira, jer nema kompjuter kući, pa ne može da vežba.
"Kako tražiš posao?", pitam je.
"Preko interneta."
"Kako, ako nemaš kompjuter? U internet kafeu?"
"Ne, to je preskupo. Koristim mobilni. To je ovde dosta jeftino."
"Pretražuješ sajtove za posao preko mobilnog?"
"Da. Iz net kafea sam aploudovala CV, a preko mobilnog tražim sajtove i šaljem ga."
Ajana živi sa majkom i sestrom. Sestra je mlađa i još ide u školu. Majka je bolesna i ne radi. Pitam je od čega žive, a ona kaže da imaju jednu staru kuću, koju izdaju.
"Da li imate familiju ovde?", pitam.
"Ne. Sva naša familija je u Somaliji, ali sa njima već odavno nismo u kontaktu. Imamo i rođake u Tanzaniji."
"Da li ste u kontaktu sa njima?"
"Retko. Oni su bogati, i snobovi su. Osim toga, jako su ljuti na moju mamu, i neće da pričaju sa njom."
"Zašto?"
"Zato što je školovala mene i sestru. Oni smatraju da žene ne treba da se školuju. Zato su jako besni, što je mama nas školovala."
Pitam je kako provodi slobodno vreme, koje je, u njenom slučaju, skoro sve njeno vreme.
"Ne radim ništa posebno. Tražim posao, kao što sam ti već rekla. Kada to ne radim, čitam knjige."
"Kakve knjige?"
"Bilo kakve. Knjige su skupe, ali polovne mogu da se nađu jeftino. Sigurno si video da se prodaju na ulici. Svejedno mi je o čemu pišu, sve mi je zanimljivo. Iz svake naučim nešto novo."
"Da li je to što si Somalijka na neki način bitno u tvom životu?"
"Mislim da nije. Imamo svoj jezik, koji koristimo kad pričamo međusobno. Ovde ima mnogo Somalijaca. Kada sam bila mala išla sam u medžlis, pa sam naučila i arapski. Ne govorim dobro, ali sve razumem. Ali mi smo, zapravo, Kenijci, ovo je naša zemlja. Nikad nisam ni bila u Somaliji."
Dalje mi se žali kako u kući nemaju tekuće vode. Tri godine im je voda bila isključena zbog nekog kvara, a onda je Vodovod tražio da plate za te tri godine kao da su imali vodu. Većina ljudi je odbila da plati, tako da vode i dalje nema. Kupuju je od onih malobrojnih koji je imaju.
Ti malobrojni su uglavnom zaposleni u Vodovodu.
***
Lazar:
Jedna od najvažnijih stvari u svakom gradu, bilo da si starosedelac ili privremeni pridošlica, jeste - gde se može dobro i jeftino jesti/piti. U Kairu je to bio ulični restorančić Baba Abdu, usred fatimidskog dela grada, sa plastičnim stolovima raštrkanim među parkiranim automobilima, u koji nas je odveo - čista slučajnost - Abdu: pikantne kobasice, mozak, džigerica, turšija pravljena na suncu. U Kartumu otkrivamo restorančić "Fitamin", u kome pijemo sok od šećerne trske, zatim tabaldi, sok od neobičnog voća koje raste u Sudanu, jedemo hamburgere sa jajima ili seckanim mesom, itd. Drugi kartumski restoran pokazala nam je Džes, i nalazi se u Mamuri, njenom delu grada: tamo jedemo pasulj (ful) sa narendanim sirom, i prženu džigericu (kebda). I tako dalje.
Kada otkriješ svoje prehrambeno mesto u nekom gradu, ubrzo se sprijateljiš sa prodavcem, upoznate se, imate svoje pozdrave i interne pošalice, to postane jedno od težišta grada, tačka koja ti omogućava da se, iako došljak, u tom novom haosu uprostoriš. U Mombasi je to bila Jusufova ulična radnja za prodaju voćnih salata i sokova.
Marko:
Da bismo se malo rashladili na toplom i vlažnom vazduhu u Mombasi, Kristina nas vodi na, po njenim rečima, najbolji sok od avokada koji postoji. "Radnja" se nalazi na ulici. Na jednoj ivici trotoara je klupica, a na drugoj metalna kanta-frižider na kojoj piše "arktik", i kofa puna naseckanog voća. Ispod klupe spava sivo tigrasto mače.
- Hoćete miks ili čist avokado? - pita Kristina.
- Šta je miks?
- Mešana voćna salata sa prelivom od avokada.
- Miks! - odgovaramo obojica.
Prodavac, nasmejani brka od svojih četrdesetak godina, zahvata voće kutlačom, i sipa ga u kriglu. Zatim iz burenceta-frižidera vadi flašu punu zelenog soka od avokada pomešanog sa mlekom, i preliva voće. Sa prvim dodirom kašike i jezika, sva čula se bude u šoku. Trenutno nestaje obamrlost i umor usled vrućine, oseća se samo blaženi ukus najsavršenije voćne salate koju smo ikad probali.
- Mi bismo još... - dodajemo prazne krigle.
Narednih nekoliko dana, umesto doručka, ručka i večere idemo na voćnu salatu. Još, još i još. I kad stomak kaže da ne može više, da će eksplodirati - još i još.
Veče pred nastavak puta odlazimo da se oprostimo sa prodavcem, i da još malo popričamo. Jusuf ima četrdeset četiri godine, iako deluje mlađe. Pitamo ga odakle mu ideja i kako je smislio recept za čudesnu voćnu salatu.
- Kad sam bio mlađi radio sam za jednog Sirijca, koji je prodavao sokove na plaži.
Sirijca! Polako nam se slažu kockice u glavi. Mogli smo i pretpostaviti tako nešto.
- Onda sam odlučio da probam sam da pokrenem biznis - nastavlja Jusuf.
- Kada je to bilo?
- Ima tome već deset godina. Evo otad sam na ovom istom mestu.
- Kako ide posao, jesi zadovoljan?
- Da da, ide prilično dobro.
- Koliko zaradiš, ako nije tajna? - kopka nas.
- Ako uspem da prodam celu ovu kantu, što je između 80 i 100 krigli, zaradim desetak evra dnevno. To je odlična zarada ovde. Naravno, to važi za sušnu sezonu. U kišnoj sezoni prodam dosta manje.
- A koliko radiš?
- Ceo dan! - smeje se - Ustanem u šest ujutru, odem na pijacu da kupim voće, koje onda seckam naredna četiri sata. Na ulici sam od jedan do ponoći.
- Huh, teže je nego što izgleda! Imaš li neku dozvolu za rad ili smeš tek tako da prodaješ na ulici?
- Imam dozvolu, ali naravno policija i dalje dolazi s vremena na vreme. Ali tu sam već dugo, znaju me. Odrastao sam ovde, ovo je moj kraj. Nekad ih častim sokom, a nekad par stotina šilinga sredi problem.
- Šta radiš sa zarađenim novcem?
- Imam ženu i troje dece. Sve odlazi na njihovo školovanje.
Setim se kako smo se prethodnog dana Lazar i ja šalili kako ćemo mu iškolovati decu koliko smo soka popili.
- Da li možeš da nam kažeš koje voće sve stavljaš u miks, već danima pokušavamo da pogodimo?
- Naravno, naravno. Ananas, banana i papaja. I naravno preliv od avokada. - kaže Jusuf.
- I to je sve? - pitamo, začuđeni, ubeđeni da ima još nešto. - Siguran si da nema mango? - Sasvim siguran, - smeje se Jusuf, - to narandžasto je papaja. A druge sokove niste ni probali!
- Koje druge sokove? Šta još imaš? - halapljivo gledamo.
- Ima sok od urmi, lubenice, manga...
- Hoćemo, sve hoćemo!
Uzimamo sok od lubenice, a onda i gust sok od urmi izmiksanih sa mlekom, i za kraj jedan čist avokado. i urmi. Svi su savršeni.
- Jusufe, vrtićemo se u Mombasu samo zbog tebe i tvojih sokova. Nadamo se da ćeš i dalje biti ovde.
- Ništa ne brinite, ja ću uvek biti ovde - smeje se Jusuf, dok mi polako odlazimo.
Ako neko slučajno ode u Mombasu, Jusuf se nalazi kod glavne pošte, u ulici normalnoj na onu kojom prolazi gradski prevoz, 30 metara uzbrdo. Popijte jedan voćni miks i za nas...
Lazar:
Nešto kasnije, malo pre ponoći, vraćamo se iz kafane u kojoj smo popili pivo sa Kristinom i njenim drugarima. Prolazimo skoro sasvim pustom ulicom, pored Jusufa koji, premoren, spava u svojoj stolici, naslonjen na stočić na kome stoji suncobran, sivo limeno burence sa voćem i nizovi obrnutih krigli. Ispod klupe i dalje drema ono sivo tigrasto mače.
21/01/2010
Ustajemo rano. Napolju je još mrak. Vode je nestalo još prethodne večeri - i nije se vratila. Uzimamo rance i pešačimo do autobusa u kome ćemo provesti narednih devet sati na lošim kenijskim i malo boljim tanzanijskim drumovima, posmatrajući crvenkastu zemlju i divovske baobabe. Usput, kroz autobuska stakla, primećujem kafanu koja se zove "Pola Londona" i, nešto kasnije, autobus koji se zove "Tašta". Zadremam, pa se trgnem svaki put kad vozač istovremeno legne na sirenu i kočnicu. Pored puta se povremeno vidi neki Masaj, visok, crveno-narandžasto ogrnut, sa močugom. Na granici stupam u pregovore sa prodavcem voća, koji nosi veliku pletenu korpu na kojoj su banane: obične žute, male žute, velike zelene i male crvene. Pečat u pasoš i - počinje Tanzanija. Ćudljivi Kilimandžaro se umotao oblacima i odbija da nam se pokaže. Baba mi daje da joj pridržim kokošku, dok ona siđe iz autobusa.
 U autobusu koji sve više podseća na rernu, u bunilu od nespavanja, drmusanja i vrelog vazduha, pokušavam da igram novu igru koju sam smislio u nekom trenutku ovog putovanja. Igra se sastoji od toga da pogledam oko sebe i zamislim da se nalazim na nekom drugom mestu, koje bi ovo mesto moglo da bude. Na primer, šetam kroz lisnato predgrađe Najrobija, posle kiše. Putevi ispucali, mokro drveće nadvija se sa obe strane, kuće pomalo ofucane, mostić sa oljuštenom ogradicom ide preko neke mutne bare, i mislim: evo me u predgrađu Moskve. Igra prestaje kada naiđe prvi detalj koji me vraća tamo gde se zaista nalazim: recimo, žena obučena u jarke boje, sa velikom korpom na glavi. Ili: gledam kroz prozor autobusa u prostrane travnate ravnice, i mislim: evo me u mongolskoj stepi. Međutim, vidim krdo antilopa, i namah se teleportujem u kenijsku stepu. Ili, gledam žbunje kraj puta, i njive kukuruza, i žućkastu travu i poneko oniže drvo, i mislim: otkud ja sad u Banatu? Ipak, ogroman crveni termitnjak proleće kraj autobusa i ekspresno me vraća u Tanzaniju.
I tako dalje.
Igra nije pod kopirajtom, možete je slobodno igrati kad god poželite. Posebno je zgodna za duga putovanja i beskrajne sate u prevozu.
snimak kroz prozor autobusa
Već pomalo stopljeni sa autobusom, stižemo u Arušu. | 
Blogovi 
Ne bude baš tečnost, nego više nekako kremasto 
no comment
