Lazar:
U Najrobiju se sastajemo sa Ivanom, koji je upravo pristigao iz Mombase, živi u Zagrebu, a poreklom je sa Korčule. Učetvoro sedamo u matatu za Narok, varošicu udaljenu oko dva i po sata vožnje zapadno od Najrobija. Tamo nas čeka, ili se bar nadamo da nas čeka, poglavica Dejvid Nailanti Kajlomo.

Ako kažemo da smo poglavicu pronašli na internetu, i to na kaučsurfingu, sajtu na kome ljudi nude besplatan smeštaj putnicima, čitalac će se verovatno zapitati kuda to ide ovaj svet. S pravom.

Jedna od glavnih ulica u Naroku

 

Poglavica ratničkog plemena, poznatog kao Masaji, dočekuje nas u svom gradskom odelu: cipele, iznošene pantalone, prugasta majica. Mršav mlad čovek obrijane glave i uzdržanog lica sa tankom linijom brkova. Ukrcavamo se u neka raznjakana kola, lokalni ekvivalent taksija, i krećemo izlokanim zemljanim džadama kroz grmlje i travnate ledine, ka selu za koje ne možemo ni da naslutimo kako izgleda. Kraj puta pasu zebre. Nebo je vedro i jako plavo, i okružuje nas sa svih strana.

poglavica Dejvid

 

Usput pokušavam da se setim šta znam o Masajima, ali mi u mislima uporno zuji rečenica iz neke davne knjige iz sociologije: "Masaji veruju da je sva stoka na svetu njihova". Srećom, mi nismo poneli svoju stoku, tako da bar tu neće biti nesporazuma.

Pripadnike ovog mnogoljudnog, pomalo ekscentričnog plemena sretali smo, tu i tamo, po Najrobiju, kako šetaju ogrnuti u crvene ponjave, mršavi, visoki, u cipelama od automobilskih guma. O pojasu im obično visi duga mačeta, a u ruci drže koplje ili buzdovan. Buzdovan je kratka močuga na čiji je deblji kraj obično nataknuta teška matica sa kamionskog točka. Masaji su jedino kenijsko pleme kome je zakonom dozvoljeno da okolo šeta pod punom ratnom opremom - "jer je to deo njihove tradicije". Zato ih često unajmljuju kao čuvare, i nije neobično videti ih kako, u sitne noćne sate, dremaju na stolici ispred neke prodavnice, dok im koplje ili buzdovan krotko drema na kolenima.



U selu poglavice Dejvida Nailantija živi svega 13 duša, "ne računajući decu", koju niko ne broji. Svi su rodbina. Selo se sastoji od nekoliko kockastih kućica od sasušenog blata, okruženih prstenom nasečenog bodljikavog grmlja, jedine zaštite od noćnog zverinja. U centru tog prstena je jedan manji krug, od vertikalno pobodenog kolja. U njemu spavaju krave.

Pitamo Dejvida koliko ljudi ga smatra poglavicom.

"Deset sela, dakle nešto preko sto duša."
"Kako si postao poglavica?"
"Moj otac je bio poglavica, a onda je on umro, pa sam sada ja."
"Hoće biti i tvoj sin?"
"Ne znam još. Svi su mali. Ako neki bude hrabar, hoće."
"A ako ne bude hrabar?"
"Onda će izabrati nekog drugog."
"Ko će ga izabrati?"
"Starci."

Dejvidov posao je da obilazi svoja sela i pita ljude za zdravlje. Ako imaju nešto da poruče vlastima, to ide preko njega. Ako se zakače, on ih miri.

"A ako te ne poslušaju?"
"Moraju da me poslušaju." Zavrće rukav i pokazuje nam niz sitnih ožiljaka, kao dva vertikalna niza tačkica. "Ovo znači da moraju da me slušaju."
"Ali, ako se zavadi više ljudi, ako bude velik sukob, kako to rešiš?"
"Onda ide pred starce."
"Oni imaju poslednju reč?"
"Da, uvek."

Cunjamo po minijaturnom selu. Pošto Ivan čuči, deca mu prilaze s leđa i nežno mu čupkaju kosu, koja je svetla. Jedna mala devojčica nas se posebno plaši, pa je dečaci namerno guraju ka nama, dok se ne rasplače.

Stojimo u središtu sela, leđima oslonjeni na unutrašnju ogradu od kolja, i gledamo praznjikavu daljinu. Daljina se sastoji od oniskog, žbunastog rastinja koje se rve sa kržljavim drvećem. Na rubu vidokruga, u mutnjikavoj izmaglici, nazire se jedna zelena planina.

"Ovde nema mnogo toga da se radi, a?"
"Izgleda."
"Šta ćemo?"
"Nemam pojma."

Pola sata pokušavamo da osposobimo dva prastara, zarđala bicikla, koje smo pronašli, zaboravljene, gotovo srasle sa zemljanim zidom jedne kolibe. Uspevamo da pokrenemo jedan, pa se vozimo, na smenu, sa obe probušene gume, po ledinama oko sela. Deca nas zagledaju, potpuno zaboravljajući da se angažuju oko muva koje im gamižu po licima.

Lunjamo kroz afričku žbunastu divljinu koja se plete oko nas, teče pod ravnim predvečernjim suncem, zari se, svetluca i drhti u svim bojama zelene. Grupica klinaca vraća se iz škole: jarkonarandžaste čarape i zagasite bordo uniforme, i sveske pod miškom. Staju pred nas, pognutih glava, a mi ih, jedno po jedno, blago dodirujemo celim dlanom po kratkoj kosi: tako se pozdravljaju deca.

 

***

Lazar:

Sedimo, poređani u krug oko logorske vatre - cela muška populacija sela, dok noć izvan trnovitog kruga povlači svoje nevidljive linije. Dejvid je bio jasan: "Mala nužda - možeš iza kuće. Velika nužda - ja uzmem koplje i idem sa tobom. Nikad ne izlaziš sam." Jedan postariji ratnik zamišljeno gleda u plamen i nešto tiho pevuši. Poglavica nam pripoveda o zlom džinu koji je živeo u pećini i rušio sela, dok ga nije nasamarila lokalna lepotica. Osvojila ga je laskajući mu "Kako si ti velik! Kako si ti jak!" Kada ga je konačno odvukla u krevet, seljani su ga umlatili batinama. Razgovor zatim klizi u pravcu stoke, tačnije - krava, i vlasništva nad njima.

"Nekad idemo da otmemo krave od drugih plemena", priznaje nam Dejvid poverljivo, "čak i do Tanzanije!"
"Napadate druge Masaje?"
"Ne, ne. Nikad Masaje. Druga plemena."
"I ubijate ih?"
"Naravno. Inače nam ne bi dali svoje krave. Samo, ja to ne volim, pa ne idem."
"Da li znaš", pitam ga, "nekoga ko ide?"
"Evo, on je išao", kaže Dejvid, i pokazuje ratnika koji pevuši. "Ali davno. Tada je bio mlad. Imao je dugu kosu, ofarbanu u crveno."

Pitam ratnika, koji se zove Kuko, da li je nekad ubio čoveka.

"Jesam, kopljem. Ubo sam ga ispod pazuha, ovde" - rukom pokazuje mesto - "a koplje je izašlo sa druge strane, kroz rebra."
"A da li si bio ranjen?"
"O, jesam!" Pokazuje okrugli ožiljak sa unutrašnje strane butine, i isti takav sa druge strane. "To je od strele. Probila mi je nogu."
"Zar to nije zabranjeno", pitam, "tako ubijati ljude?"
"Jeste. Ali policija ne zna. Niko im ne kaže. Hodamo noću, danju spavamo u žbunju."
"Da li koristite vatreno oružje?", pitam.
"Nikad. Mačete, noževe, luk i strele, koplja, batine. Ali puške nikad."
"A da li su krave", ubacuje se Uroš u razgovor, "jedini razlog za te pohode?"
"Da. Zapravo, ne. Ideš da uzmeš krave, pre svega. Ali ideš i da pokažeš da si jak. Da osetiš da si jak."

U kolibi, za jelom: Ivan, Marko, Dejvid

***

Dok sedimo pored vatre, Dejvid vadi ogromni zakrivljeni rog.

Pričali su mi u Najrobiju da su se mnoga lokalna plemena dosetila da imitiraju Masaje, jer ovi zbog svog živopisnog izgleda često imaju fine prihode od turizma. Druga plemena uglavnom nemaju ni egzotičnu odeću, ni ubojito oružje, ni živu tradiciju. Tako, kao što neki bezazlen leptir bojom imitira otrovnu bubu da bi ostao živ, kao što se kameleon utapa u krošnju, i pripadnici plemena Kikuju, Luo i ostalih navlače odeću Masaja, da bi privukli turiste.

"To je tačno", kaže Dejvid, "mnogi danas izgledaju kao Masaji, a nisu Masaji."
"Kako da prepoznam one koji stvarno jesu?"
"Prvo, uši. Naravno, to nije uvek slučaj, eto vidiš mene." - Prstom dodiruje svoje ušne školjke, koje su sasvim normalnog izgleda, a ne, kao kod većine njegovih saplemenika, groteskno izdužene, izobličene i ukrašene svim i svačim.
"Dobro", kažem, "ima li još nešto?"
"Zubi." Dejvid pokazuje svoje donje zube. Nedostaju dva u sredini. "Svi Masaji nemaju ova dva donja zuba. Oni se namerno vade. Ako se razboliš, nekada si u takvom grču da ni usta ne mogu da ti otvore. Onda ti kroz tu rupu daju vodu i kašu."
"Kako se ti zubi vade?"
"Nožem. Čim ti izrastu stalni zubi."
"Dejvide", pitam, "šta se dešava ako se neko ovde razboli?"
"Ide kod vrača. Ako je jako jako loše, nosimo ga dole u grad, u bolnicu."
"A ako te, recimo, zaboli zub?"
"Izvadiš ga."
"Kako?"
"Nožem."
"Da li uzmeš neki lek za bolove?"
"Samo piješ vodu, dok ne prođe."

***

 

na poglavičinom ramenu vidi se ožiljak gde ga je potkačio lav

 

Marko:
Prvi ulazak u kuću u kojoj cemo spavati završen je izlaskom u trku. Potpuno zatečeni ognjem i odustvom dimnjaka, kao i jaretom pored kreveta, shvatamo da ćemo tu provesti naredne dve noći. Polako se treniramo. Svaki sledeći ulazak duže se zadržavamo, dok se na kraju nismo srodili sa atmosferom u kući, koju bi neko drugi nazvao gasnom komorom. Sedamo na krevet od pruća i goveđe kože i udišemo dim. Razmišljam kako bi bilo lepo da sam biljka, sad bih disao punim lišćem. Zamišljeno gledam korenje koje visi sa plafona... Nude nas čajem, koji učtivo odbijamo, zabrinuti jer je napravljen vodom donetom iz blatnjavog jezerceta. Zračak svetlosti probija se kroz prozorče 20x20 cm.

 

- Izvinite, jel možemo da odškrinemo prozor? - pitamo molećivo.
- Pa haaajde - otvaraju prozor, kao da se boje da će ući svež vazduh.

U kući, koja ima tri male sobice, živi neutvrđen broj ljudi. Tokom celog dana, za ognjem, u njemu je poglavicina žena. Društvo joj prave deca koja trčaraju okolo, kao i jarići, kokoške i psi koji povremeno svrate unutra. Dejvid ulazi u kuću samo da popije čaj, jede i da prespava.

Pred odlazak, nateran jakim kašljem, odlučujem da poglavici objasnim koncept dimnjaka.
- Dejvide, jel znaš šta je dimnjak?
- Ne, šta?
- On služi da dim ne ostaje u kući, napravi se mala rupa na plafonu, iznad ognja, i onda kroz nju izlazi dim.
- Ali onda će da upada kiša! - brine se Dejvid.
- Ne, ne, nije tako. Dimnjak bude malo izdignut od krova, ima zidove i mali krov, tako da voda ne može da uđe, a dim može da izađe. Pokaću ti neke slike na internetu.
- Hm, zanimljiv koncept, mogao bih da probam... - zamišljeno kaže Dejvid.

Uroš:
Među javom i med snom

Sanjam pančevačke ulice, nekoliko soba u kući koja liči na moju, ljude koji prolaze, koje ne prepoznajem ali sam ih verovatno nekoliko puta slučajno sreo u gradu. Ne dešava se ništa dramatično, začudno. San je običan i dosadan.

A onda se budim.

Shvatam da sam u selu Masai ratnika, nasred tvrdog kreveta od pruća, usred zadimljene kolibe od kravljeg izmeta, i da mi se nekoliko jarića mota oko nogu. Zajedno smo spavali. Okolo se nalaze rogovi afričkih goveda, otrovne strele i otisci slonovih stopala koji su noćas, kažu, prolazili pored sela.

balegari, baljezgari...

 

Dok gledam i slušam crne obrise ljudi i rečenica, i sve se magli oko mene, spajaju se čula, i boje i glasovi i mirisi i minuti postaju jedno u mraku i dimu straćare, iznova i iznova se pitam nisam li opet nešto pobrkao? Obično je sasvim obrnuto. Sanjam izuvijane gradove, poludela sela, tigrove-jednoroge pored prozora, i onda se probudim -- u pitomu stvarnost. Međutim, ovde, na putovanju, u Africi, mirni snovi kompenzuju čudnu javu, i kao da se ta granica jave i sna nikada ne prelazi, tek sve što se doživljava klizi po nekom bunjuelovskom međuprostoru neverovatnosti, izmešanih čula i lažnog vremena.

Možda se upravo samo u tim trenucima buđenja -- u sred Kartuma, Kigalija ili Masai sela -- može naslutiti da je svet čudo.

Jer, kasnije, kada se sasvim rasanim, shvatim da su Masai isti kao mi, sa svojim sujetama, željama i strahovima, da su šume iste kao naše, da su polja ista, i da ničega novog i čudnog pod ovim nebom nema.

***

Lazar:
U selu se, izgleda, malo toga dešava na dnevnoj bazi. Žene na glavama tegle vodu iz obližnjeg potoka. Muškarci ujutru teraju stoku na ispašu, predveče je vraćaju. Velike zelene bube zloslutno zuje u vazduhu, ponekad baš pored uva. Poneka teget ptica sa belim stomakom sleti na ogradu od trnja. Balegari tiho kotrljaju svoje loptice. Dani su dugi, prazni i prostrani, blago zelenkasti po rubovima. Koza se upravo ojarila. Devojka nosi jare, malo, mokro, koje se dere, kao dete.

 

 

Masajka i malo jare, sveže ojareno

Veče se polako prikrada. Stojim izvan sela, iz kog dopire graja - već se svi okupljaju oko vatre - i uživam u jednom od nepravedno zapostavljenih delova dana: onom kratkom vremenu između Sunčevog zalaska i potpune tame: ni noć, ni dan. Žbunovi, žbunići i mala žbunasta drveta, u tričetvrt mraku, poprimaju oblike svih onih životinja za koje znamo da su tu, ali nam se otkrivaju u fragmentima: bela kljova bradavičaste svinje, šiljata bodlja bodljikavog praseta, okrugli otisak slonove stope. Polumrak menja svojstva mirnih biljaka: da li to onaj veliki grm ima surlu? Da li se ono krivo drvo upravo pomerilo? Na ulazu u selo, devojčica već slaže trnovito granje preko prolaza. Noć ostaje napolju, sa svime što se šunja u njoj.

***

Pored vatre, Dejvid nam poverava svoj plan da nedaleko od sela napravi kamp za turiste. Tamo bi mogli da se odmore nekoliko dana, a on bi ih vodio po bušu, pokazivao im zanimljiva mesta, i tako dalje. Samo, da bi pokrenuo sve to, potreban mu je novac, što znači da mora da proda neke od svojih mršavih, koščatih krava.

"Ako ti kamp donese pare", pitam ga, "šta ćeš uraditi sa njima? Podići veliku kuću? Kupiti kola?"
"Ne. Poslaću decu u dobre škole. Škola je najvažnija."
"Kakve škole?"
"Masaji", kaže Dejvid, "obično idu samo u osnovnu školu. Ja bih, ako zaradim, moje iškolovao do kraja. I fakultet."
"A šta će da rade posle?"
"Posle će se vratiti u selo", kaže poglavica samouvereno.
"Možda", kažem, "neće hteti da se vrate. Kad jednom osete gradski život, možda će hteti da ostanu tamo. Zašto bi se vratili ovde?"
"Zato što su Masaji. Zato što poštuju svoju tradiciju."
"Dejvide", kažem mu, "ja nisam siguran da će oni hteti da se vrate ovde."
"Možda", kaže on. "Videćemo. Ima do tada dosta vremena."

Završavamo razgovor onako kako se inače završavaju gotovo svi razgovori: svako i dalje sasvim ubeđen u svoje viđenje stvari.

Lanui, ćerka poglavice Dejvida

***

Tokom jedne šetnje kroz buš, posećujemo osnovnu školu. Osnovna škola je jedno drvo, sa čije najdonje grane visi engleski alfabet u slikama. Pod drvetom, na klupi, sedi oko desetoro klinaca, koji, po komandi učiteljice, sriču: ej, bi, si, di. Na granama čuče ptice i radoznalo ih posmatraju. Kako bi bilo, ne mogu da se ne zapitam, da sam ja išao u takvu školu?

 

koplje, deda, i dedino Masaj-uvo

***

Uroš:
Pomračenje

Odlučujemo da petnaestak kolometara povratka, od sela do prve varošice, Naroka, prepešačimo. Poglavica se nećka, spominje i dalje neke fantomske opasne životinje, ali naposletku pristaje. Krećemo.

Jutro je mračno i boje plivaju po grmlju u neobično tamnim tonovima.

Poglavica pogleda u nebo i ugleda -- mesto Sunca -- Polusunce.
"Šta je sa Suncem", pita.
"Ništa", kažemo mi, "sve je u redu."

"Ma nije u redu", kaže poglavica, "Kao da je Mesec u Suncu. Kao da su Sunce i Mesec zajedno."

 

devojčica ispred jedne kuće u selu
***

Delimično pomračenje Sunca nas dočekuje u Masai ravnicama! Prošle godine smo mi njega iznendili u Novosibirsku. Spajanje Sunca i Meseca, dva minuta mraka usred dana i veličanstveni dijamantski prsten bili su izgovor za lutanje Sibirom i Mongolijom. A sada, sasvim neočekivano, Pomračenje mi se prikralo i iznenadilo mene, i to ponovo daleko od kuće.

Doživljavam ovo kao posetu starog prijatelja, kao da želim da ih zagrlim tako, Sunce i Mesec, i izljubim ih, i pitam za zdravlje. Moji stari drugari i putnici! "Držite se, momci", poželim da im kažem, "videćemo se ponovo, ko zna kad, u Polineziji, Arktiku, Kinšasi ili Malom Žamu pored Vršca..."

Poglavica, pomalo uznemiren, upita: "Šta će se sada desiti?"
"Ništa", kažemo nasmejani.
"Neće biti nikakve nesreće, potopa, smaka?"
"Ma kakvi!"

Ih, kada bi Dejvid znao da je pre samo desetak godina, kada je Srbiju Pomračenje posetilo u Horgošu, bilo i kod nas ovakvih strahova na pretek, pa čak i u samoj Vladi. Niko drugi do tadašnji Ministar zdravlja (!) upozorio je narod da nikako ne izlazi na ulicu na dan Pomračenja -- taj opasni, gotovo vražji dan.

Gledam oko sebe ovaj predeo, izgubljen u vremenu, pun lepota i neznanja, i pomislim kako nikada iz drugačijeg nismo ni izlazili.