4/1/2010, 04:20
Panafričke boje

Sviće visoko iznad Kenije. Horizont se šareni kroz prozore aviona u panafričkim bojama: nebo je crveno, zlatnožuto, zeleno, a oblaci crni kao gar. Prolazimo kroz njih i slećemo u Najrobi.

4/1/2010, 11:45
Biciklizam

Lokalni prevoznici, matatui, su u štrajku. Do predgrađa -- u jednom od kojih živi i moja hostesa Morin -- voze bicikli i motocikli opremljeni sedištima iza šoferovih leđa, sedištima za putnike. Ovi dvotočkaši su skalamerije, pregršt lako uvezanih žica, točkova, sirena, drški i nade. Kao da su upravo izašli iz Grunfove radionice.

U neverici da ću zaista sesti na jedan, sedam na jedan.

Vozač mi kaže da se uhvatim za dršku iza sedišta. On je zrikav. Ima slušalice u ušima. On će nositi mene, ja veliki ranac na leđima, a bicikl sve nas zajedno. Čini mi se da će se naprava polomiti čim krenemo. Krećemo.

Sve drhti, trese se, momak vergla svom snagom, i mi jurimo, naprava se ne lomi, ali kao da je na ivici da se polomi u svakom trenutku, jurimo kao miševi kroz automobile-mačke i kamione-mačke, međusobno se pretičemo, po vrtačama u asfaltu koje šofer obilazi, majstorski i pijano, po gomilama smeća, trave, blata, dok ja gutam vetar njegovog šoferskog vonja, slepljen uz leđa, i slušam kako se iz slušalica repuje a momak ne gleda ni levo, ni desno, već samo vozi, tako, kao manijak, povremeno imitirajući zvuk motornog vozila -- rrrRRRrrRrrRRRrRRrrRRrrr! rrRr! RRrrrRRrrrRrrr! -- i ja postajem potpuno uveren da ako sada ne poginem, nikada neću umreti, živeću večno i za par stotina godina će mi verovatno već dosaditi jer će svi moji prijatelji biti mrtvi.

Oko nas, kao u video spotu, promiču slike predgrađa, ciglenih kuća, meša se siva i jarko zelena, ljudi koji nose drva na ramenima, promiču stabla sa mnogo divovskih marabua, promiču ogromni listovi čudnih biljaka, poderana deca, bodljikave tarabe, veš, banane i rajsko voće.

Stiskam zube, otvaram oči, i konačno se prepuštam.

Čudim se sebi koliko mogu da uživam u ovom panoramskom razgledanju grada.

Posle nekoliko pogrešnih ulica, momak staje ispred internet-kafea čija je vlasnica moja hostesa. Dok gledam kako bicikl nestaje u vrevi prosto mi je žao što je vožnja gotova.

5/1/2010

Komšiluk

Budim se. Gregor šuška ispod kreveta. Dobro je, znači. 

 

Šetam se po komšiluku. Nove komšije me gledaju začuđeno, krišom. Šalju pozdrave, katkad oprezne, katkad srdačne. Ja "tečno govorim rukama i perfektno se služim smeškom".

U blizini živi mnogo izbeglica iz Somalije, revnosnih muslimana, koji čak i šestogodišnjakinje motaju u marame. Traume ratova iz domovine leče u kosmopolitskoj prestonici Istočne Afrike.

"Mi ih sve primamo, ovde, u Najrobi. Mi smo jako dobri. Imamo izbeglice iz trinaest zemalja!", pričala mi je Morin sinoć.

Prolazim pored nekoliko dečaka koji izvode vratolomije po zidu. Smeju mi se i pitaju me hoću li ih fotgrafisati. Pristajem, naravno. No, prilazi mi ubrzo gospođa u marami.

"Zašto ih fotografišeš?"
"Oni su me pitali da ih fotografišem."
"Da li si ti novinar?"
"Ne."
"Pa zašto onda imaš fotoaparat?"
"..."

Shvatam o čemu se radi, zaustavljam razgovor i nastavljam do prodavnice.

U povratku srećem istu družinu i drugačije raspoloženje: dečaci su rezervisani, gotovo namrgođeni.

"Da li si ti musliman?", pita me jedan.
"Nisam, ali neki moji prijatelji jesu. Muslimani su dobri, kao i ljudi drugih vera i nacija. Svi smo mi braća."

Mališan ćuti nepoverljivo. Pitam ga: "Misliš li ti da su samo muslimani dobri?" Dečak ćuti, a devojčica pored, u drap marami, otrčava ka majci vičući: "Samo su muslimani dobri! Svi ostali loši!"

Kasnije, Morin mi priča: "Znaš, oni su imali jako loše iskustvo sa Amerikancima u Somaliji. Možda misle da su svi belci Amerikanci."

Najrobi, panorama

5/1/2010
Bog iz predgrađa

Razgovaram sa Morininom prijateljicom i imenjakinjom, M. Preko dana ona radi kao sekretarica. Noću postaje pesnikinja.

"Pišem o svemu, o ljubavi, veri, politici. Pišem na engleskom."
"Zašto ne na svahiliju ili tvom plemenskom jeziku?"
"Jezik mog plemena govori malo ljudi. Svahili mi je tuđ jednako koliko i engleski. A engleski razumeju svi, čitaju svi, pa i ti. Ali, znaš, ja lomim jezik, krjam ga i prekrajam, daleko je od gramatičke ispravnosti. Urednica se bunila jednom. Neka se buni."

Šetamo kroz prljava predgrađa, viku, dim. Raznobojne žene nose kotarice, kutije, pakete na glavama. Sve vrišti od voća i miriše na zapaljene gume. Čitam njenu pesmu "Bog":

"Divna je pesma. Veoma je bliska mojoj artikulaciji duhovnosti: svemir, harmonija prirodnih zakona... osećaj da si jedno sa zemljom, travom, kamenom... da je to ono veće od tebe koje voliš i koje tebe voli. Uvek sam se pitao zašto su ljudima potrebne crkve kada postoje dugačke obale, mravinjaci, zvezdano nebo... ili ovaj mango... Da li inspiraciju crpiš iz starog afričkog animizma, verovanja u duhove u prirodi?"
"Zapravo, ne. Ovo je lični doživljaj, sasvim."
"Uvek mi se činilo da su te drevne religije imale više sluha za prirodu..."
"Nažalost, stare religije se ovde, barem danas, svode na vračanje, crnu magiju. Obične budalaštine."

Kažem M. da će ovo biti prvi prevod njene poezije na srpski. Raduje se. Dok šetamo kroz blato, dok nas kombiji polivaju garom, pitam je šta voli da čita. Nabraja afričke pisce, ali u jednom trenutku spominje sestre Bronte i "Džejn Ejr".

"Hej", čudim se ja, "pa to jedna od omiljenih knjiga moje majke!"
"Zaista?"
"Da. Voleo bih da je ovde. Sigurno bi se iznenadila da neko usred Afrike ima ukus sličan njenom. Da li si gledala film, ali verziju sa Orsonom Velsom?"
"Ne."
"Poslaću ti link."

(A vama, našim čitaocima, šaljemo link sa izabranim M-inim pesmama: http://www.nathanielturner.com/poemsofloveandpainmaurineotor.htm)


6/1/2010, 01:15
Ulica kurvi

Morinin kućni prijatelj, Robert, vodi nas na večeru i piće. Vratio se upravo iz Dubaija i sa Bliskog istoka, posle šest napornih meseci u emigraciji, i presrećan je što je ponovo sa prijateljima. Starim i novim.

Robert radi kao tehničar za velike automobilske kompanije. "Pitaju me tamo: 'Gde si se školovao? U Africi nema škola.' Ja se smejem i kažem: 'Pa u Africi! U finoj afričkoj školi. Nemate vi pojma!' Zamisli, ljudi i dalje misle da smo mi ovde -- džungla!"
"Zapravo", kažem, "meni Najrobi deluje modernije i razvijenije od čitavog Bliskog istoka kojeg sam do sada video. Veoma liči na Beograd."


prodavnica školskih uniformi

U kolima smo Robert, Morin i ja. Vraćamo se ka predgrađima. Dok skreće u jedan bulever, Robertove usne prelaze u vražji smešak.

"Vidiš li sve ove devojke pored druma?", pita me Robert. "To su sve prostitutke. Ova ulica je čuvena po njima. Ne možeš reći da si video Najrobi dok ovo ne vidiš!"

Robert usporava. Dve dame kreću ka našim kolima, trčeći, u štiklama. Jedna zadiže tanušnu suknju, poviče nešto, podigne nogu, i počne da se dodiruje, napadno, nudeći se tako.

"Tužno je", kažem, "ovo".
"Jeste, njihove priče su žalosne. Međutim, od jedne mušterije uzmu oko deset dolara. Nekoliko klijenata za noć i -- za standarde Najrobija -- one su veoma lepo zaradile."
"Voleo bih da popričam sa jednom od njih, samo to, da popričam."
"Zašto da ne?", dodaje Robert zaustavljajući se. "Povešćemo jednu."

Devojka se približava kolima. Robert otvara prozor. Razgovaraju na svahiliju. Posle dva-tri minuta, cura odlazi.

"Vidi da nas je troje u kolima, žena i dva muškarca, i odbija. Plaši se. Da smo samo nas dvojica verovatno ne bi bio problem."

Vraćam se umoran u svoj sobičak. Gregor je na mreži i gleda kao da me želi nešto pitati, umilno, ljudski, dok se na zidu desno skriva njegova prijateljica za ovu noć, nešto sitnija crna bubašvaba, Dora. Nežno ih guram nazad u mrak.

Slušam Gregora i Doru kako se domunđavaju i ogovaraju me šuškajući dok pokušavam da zaspim.


7/1/2010, 14:32
Zvezda zabavišta

Stižemo u Katangini, selo udaljeno stotinak kilometara od Najrobija, u kome žive Robertovi roditelji, braća i sedmogodišnji sin. Selo izgleda kako jedno iz Srbije: kuće su ozidane, struja uvedena, dobrodošlica prava, domaća. Okolo porodičnih kuća šire se njive kukuruza. Jedino čudan poj ptica svedoči da se radi o srcu Afrike.



Zaustavljamo se u dvorištu škole gde dolazimo po decu: Robertovog sina, i sinove i kćerke njegove braće. Izlazim iz auta. Tada me ugleda dvorište puno dečurlije.

Deca u ovdašnjim ruralnim sredinama retko viđaju Evropljane. Reakcija je gotovo uvek sledeća: najpre zbunjeni pogled, te otvorena usta i raširene obrve, i naposletku -- veliki osmeh!

Mališani pomahnitalo trče ka meni skičeći grleno: "Mzungu! Mzungu!" ("belac" na svahiliju), kao mala horda, ciče, smeju se, hvataju me za noge i traže da ih nosim, jedan malištan mi zavrće nogavicu i pipa belu kožu, drugi me, sagnutog, hvata za kosu i viče kako je lepa i drugačija, okuplja ih se mnogo, mnogo, škola se rasturila već potpuno, a ja sam pao na pod i nalazim se ispod plasta oduševljene afričke dečurlije!

Branko Mzungu Kockica

Nosim ih na leđima, trčimo okolo, svi traže da ih uhvatim za ruku.

Govorim im da se zovem "Uroš", i na to kreće horsko "Uroš! Uroš! Uroš!" Shvatam, postao sam zvezda škole.

Sutradan ću otići iz Katanginija a ćerka Robertovog brata samo što neće zaplakati.

"Otštampaću im fotografiju sa tobom!", kaže Robert. "Nikada neće zaboraviti ovaj dan".
"Neću ni ja, Roberte!"

7/1/2010, 19:02
Kralj lavova

"Obećali smo ti brdo, Uroše", govori Robertov brat Dik dok se kolima, kroz šumu, penjemo na vrh jednog planinčeta. Put do ovoga mesta gotovo da nije postojao: blato, rupčage, šiblje. "Izvoli. Ovo su prava čuda Kenije!"

Prolazimo kroz gustiš iz kojeg štrče stabla avokada, eukaliptusa. Iz kore vire bodlje bodljikavog praseta. Sunce pada u planinu. Polako prolazi sedmi januar.


dolina velike raseline

Razmičemo listove banana-drveta, otvarajući veličanstven prizor: velika stena viri iz padine ispod, a ispred stene, daleko dole, ispod gigantskog ambisa, kilometri zelene ravnice, duboko pod nama. Ravnice sežu do magle koja guta horizont i zeleni plato pretapa u modrosivo nebo.
Iz ravnice viri nekoliko oblih planina, nalik na ovoj na kojoj stojimo, štrči tako, kao da ih neki prst gura odozdo zadižući meku koru Afrike.

Ove ravnice Istočne Afrike, pored Velike raseline, čuvaju tajnu prvih homo-sapiensa. Kada su se uspeli na dve noge, gledali su istu ovu maglu, iste ove jajaste bregove... učili i klesali svoje gene na ovom stenju i zemlji crvenoj kao zastave, gene koje mi sada nosimo.


Morin i prijatelji

Zamišljam da su ova čudna i pravilna brda, koja naprežu dol, zapravo jaja, divovska jaja. Porodilište sveta. Puca kora rumene zemlje, jaja izlaze, a iz njihovih opni porađaju se nove vrste, velike i čudne, i mnoštvo novih krila, nogu, lijana, očiju, mozgova, antena i surli, spojenih kao u kakvom Bošovom košmaru, kreće da mili ravnicom. Čudovišno i strašno i veličanstveno, kao ljudi.

Mislim o M-inoj pesmi: da su Bog životinje, drveće, trava...


8/1/2010, 23:45
Stranci u noći

Povratak iz idiličnog sela u rošava predgrađa. Restrikcije vode još uvek traju. Okupati se znači ispoštovati sledeću proceduru:

(1) uzeti veliku i malu posudu iz kuhinje;
(2) izaći u dvorište, oterati čopor pasa nogom;
(3) spustiti posude pored velikog kanistra sa vodom;
(4) ponovo oterati pse, jer ponovo dolaze, misleći da im se nešto nosi u posudama;
(5) budući da je odvod kanistra gotovo slepljen za pod, nemoguće je sipati vodu direktno u veliku posudu, te se mora koristiti mala posuda: sipati vodu iz kanistra u malu posudu, pa preliti u veliku (proceduru ponoviti tridesetak puta, dok se ne napuni velika posuda);
(6) otići do kupatila; ako se usput sretne Gregor paziti da se nenamerno ne nagazi na njega;
(7) okupati se.



Dok se brišem cvokoćući, razmišljam kako umalo nisam ostao bez donjeg veša zbog čudne vešerničke kulture u Najrobiju. Gospođica iz vešernice je, naime, rekla:
"Okej... majice, pantalone, čarape... dobro... ali šta je ovo?!?"
"Moj donji veš."
"Mi gaće ne peremo. To operi sam!"
"Ali, kad već perete čarape, samo stavite i gaće."
"Hahhahahah! Ovo nikada do sada nisam videla! Neko da mi donese -- gaće!"
"Molim vas..."
"Hahahahah... hajde, dobro."

Sada sam, napokon, čist: opran i okupan. Plašim se da izađem na ulicu. Ili me je samo žao: želim da ovaj osećaj dugo traje.


9/1/2010, 23:30
Stranci u noći

Vraćam se u pozno dobo iz dauntauna Najrobija u svoj Komarok. Upravo sam izašao iz matatua koji se raspadao od muzike, dreke i hip-hop kačketa. Vučem se ka Morininoj kući trudeći se da ostanem neprimetan u noći.

Iznenada, za ruku me hvata crna šaka. Pijana devojka se pomalja iz senke: "Vodi me kući."

Ona jedva stoji, tetura se, grli me. Zbunjen sam i uplašen. Hodamo tako zajedno stotinak metara, kao pravi provincijski par pijanica. Ona mi steže struk svojim produženim noktima koji se gotovo nežno, premda bolno, zarivaju u moje meso. Dolazimo napokon do njenih vrata.

"Idem ja sad kući...", kažem.
"Ti nemaš kuću!", kaže.
"Ovaj, imam kuću... eno je tamo."
"Nemaš. Tvoja kuća je moja kuća. Biće ti lepo sa mnom!"

Pokušavam da se otmem iz njenog pijavičnog zagrljaja, ali, što ja više bežim, ona me više steže i pritiska svojim jakim rukama.

Pomišljam kako su mi još na brodu za Sudan pričali o devojkama iz Najrobija koje se pohotno bacaju na Evropljane, u nadi da će uz par minuta međurasne "nežnosti" dobiti i poklon-napojnicu. Nešto kao finija, sofisticirana prostitucija: devojka bira momka uz kojeg bi joj, pored bakšiša, možda bilo i prijatnjikavo.

"Neću ti dati da ideš sad!", viče.
"Ne, ne, nee... moram!", vičem.

Nekako se istrgnem, gurnem je, i otrčim ka Morininoj kući. Cura nastavlja da se tetura i da me doziva.

Pritiskam, pun olakšanja, zvono pored Morininih vrata, i tada, tužan, shvatim da i dalje nema struje.


9/1/2010
Matatu umetnici

Odlazim do zarđalih garaža u kojima umetnici i mehaničari, mladi čarobnjaci Najrobija, oživljavaju stare karoserije, motore, točkove, i pretvaraju ih u novo živo biće: matatu.



Ovi unikatni kombiji su oslikani parolama, poznatim ličnostima, simbolima. Šareni su kao politička karta Balkana. Pored anarho A-a, kakvog hip-hop taga ili slike Če Gevare, Osame, Bred Pita, diče se kontradiktorne parole, kao što su "Bog je sposoban!", "Ja sam sam postao milioner" ili "Kada je život težak, smrt je uživanje". Unutar kombija trešti hip-hop, na velikom plazma ekranu sevaju video spotovi, plafon je u šarama lažnog mermera, a pored svakog sedišta žuljaju divovski zvučnici.

Ne samo što su pravi simbol Kenije, matatui su i njena najautentičnija i najopasnija divlja zver! Zaboravite lavove, eland antilope, nosoroge -- onaj pravi kenijski safari počinje u matatuu.

"Prvo se pojavljuje investitor, gazda", pričaju mi Džejmi, mladi matatu-umetnik. "On ulaže novac i želi da njegov matatu bude što popularniji. Onda se mi bacamo na posao: sečemo karoseriju, bojimo lim, crtamo i slikamo, ugrađujemo monitore, zvučnike, antene."
"Popularniji?", čudim se ja. "Pa zar to nije samo autobus, sredstvo transporta? Svi su isti dokle god voze od tačke A do tačke B."
"O, ne!", razuverava me. "Svaki matatu ima svoju dušu! Svaki je posebna kreacija, umetničko delo, živi stvor!"
"To zvuči sjajno, ali, zar ne bi i obični jednobojni kombi služio svrsi?", pitam, misleći na još jednog stvora -- sirotog Gregora.
"Ha! Misliš na autobuse kojima se voze penzioneri? To ne prolazi u Najrobiju. Moraš da razumeš da matatu mora biti popularan da bi putnici u njega ulazili! Inače gazda ništa ne zaradi."
"Hoćeš reći da kreativnije oslikan kombi privlači više putnika? Da putnici zapravo biraju u koji će kombi ući na osnovu njegovih šara, slika i atmosfere?"
"Upravo tako! Popularniji matatui se čekaju, dugo, i uvek su krcati putnicima."



Dok pričamo, Džejmijev prijatelj sprejom oslikava poslednje obrise lica jedne popularne bele dame. Dalje od nas nekoliko momaka seče lim. Var seva na sve strane. Pored ulaza stoji grupa ljudi, gleda u nekoliko verzija istog crteža, i bira buduće matatu ikone.



"Kako birate šare, ličnosti, poruke?", pitam.
"Pa, mi ponudimo nekoliko a gazda izabere. Bira one najpopularnije. Što se ličnosti tiče, to su obično belci, oni su popularniji."
"Zašto, zaboga?"
"Lepši su."
"Zaista?"
"Možda vama nisu, ali narod ovde više voli kada vidi belca na matatuu."

Pre nego što odem, molim Džejmija da nacrta nešto za čitaoce našeg bloga. On uzima olovku i papir u ruke, postavlja jezik u ugao usana. Ko zna, možda će se ovaj crtež naći na nekom od sledećih matatu-beštija.


Džejmijev matatu crtež, specijalno za čitaoce ovog bloga

Odlazim i razmišljam: premda se čine kao atrakcija za tinejdžere, matatuima se zapravo voze svi: trudnice, poslovni ljudi, čak i pokoji penzioner. Naposletku prihvatam da nešto što mi se na prvi pogled činilo tiranijom napadne i površne tinejdž-nazovikulture zapravo predstavlja trijumf Najrobija, mladog, bučnog i vedrog, grada koji i zarđao kipti od života.


10/01/2010
Gospel i govorancija

Nedelja. Robert me vodi u crkvu.

I to kakvu crkvu! Veliki limeni magacin natkriljen salonit pločama, sa neupadljivim krstom i natpisom: "Nova Gospel Crkva Pravih Vernika".

Ulazimo unutra i zatičemo atmosferu rok koncerta. Mali hor praćen gitaristom i pijanistom izvodi zvučne vratolomije gospela, dok se publika, stojeći pored sedišta, uvija u ekstazi vere i muzike. Zaista, zaista dobre muzike.

Haleluja!

Hvata me ritam dok prilazim jednom praznom sedištu. Robert i ja se pridružujemo masi, igrajući, žmureći, vrteći šakama. Hrišćanstvo može biti veoma zabavno, pomislim.



Po završetku numere, mikrofon preuzima krupni momak, u odelu, nalik na političara. Svojim dubokim i sugestivnim glasom objavljuje božije reči na svahiliju. Tek poneka zaseva u mojoj svesti i uspem da je razumem: Abraham, Mojsije, dobrodošli, demokratija, homoseksualci, novac, zapovesti, ispravnost, molba.

"O čemu priča?", pitam Roberta.
"Već pola sata ubeđuje masu u neophodnost ličnih donacija kako bi se izgradila nova crkva mesto ovog velikog magacina."
U prevodu, čika traži pare... Bogati, punački sveštenik ište donacije od mršavih, siromašnih stanovnika favela.
"U Keniji", Robert mi priča, "svako može da otvori svoju, privatnu crkvu. Ako bude imao dovoljno poklonika, to će mu se isplatiti, pa će moći da se razvija. Zato se trude oko muzike: ljudi ne idu u crkve gde je muzika dosadna."
"U Srbiji je takva konkurencija nezamisliva!", smejem se.
"Kenija je duboko kapitalistička zemlja. Religija je ovde veliki biznis."
"Kao i svuda..."


12/01/2010
Gregorova smrt

Poslednje veče kod Morin. Pakujem ruksak, skupljam stvari po krevetu. U jednom trenutku opazim Gregora kako se -- ponovo! -- penje po mojoj mreži, hoda po posteljini. U meni raste bes, zaslepljuje me, pogled mi klizi ka praznoj kutiji keksa, koju podižem, oprezno, prinosim je Gregoru, i polako ga smičem u njegov novi kartonski kavez. Odnosim ga do klozetske šolje i polagano ga ispuštam u vir odlazeće vode.

On ne uspeva da uroni u kanalizaciju. Ostaje da pliva batrgajući se.

Gledamo se.

"Gregore, preterao si ovoga puta. Izvini."

Shvatam da prekasno odlazim iz Najrobija, nakon što sam već izgubio saosećanje, blagost, sposobnost da volim i razumem ružno.


13/01/2010
Poslednji pozdrav

U rano jutro napuštam Komarok. Ugleda me gospođa iz Somalije, majka one dečurlije, oprezna i sumnjičava prema belcima nemuslimanima.

Na moje iznenađenje, ona se nasmeje, ali onako iskreno, široko: "Zdravo, brate!"

Možda se navikla na mene? Možda samo izgledam dovoljno prljavo i odrpano?

Možda nije trebalo da ubijem Gregora?

Dok razmišljam o ovome, matatu me, noseći ka stanici, uljuljkava u blaženi hiphopizovani san. Uskoro će divlje ravnice zameniti grotlo Najrobi-grada.