04-16. decembar 2010, Najrobi

Dolazak

- Halo, Nensi, kako da dođem, štrajk matatua je u toku?
- Uzmi motor.
- Molim?
- Sedi na motor, oni voze kao taksiji.
- Ovaj, jel bezbedno?
- Ma hajde, malo avanture, ništa ti neće biti. - uverava me Nensi.
Kao svaki pošten motorista, ni ovaj ne daje ni pet para što je gužva u saobraćaju. Provlačimo se između auta, skačemo po rupama, prskamo blatom pešake i povremeno vozimo trotoarom. Posle dvadesetak minuta vožnje, stižem u Kajole, siromašno predgrađe Najrobija.

Nensi me uvodi u svoj dom, malu prizemnu kuću sa čvrstim zidovima i limenim krovom. Upoznajem Meri, njenu sestru, kao i Nensinu decu, Sandru i Trejsi. Razgledam okolo i vidim 5 naslaganih kofera, mašinu za sušenje kose koja se koristi u frizerskim salonima, kao i gomilu kutija. Na tv-u idu latinoameričke sapunice, sinhronizovane na engleski.

Na moje iznenađenje, njihov engleski je odličan. Mejlove i poruke retko sam uspevao da dešifrujem, često sam tražio Lazarevu pomoć u tumačenju, ali govorni engleski im je odličan. Ubrzo shvatam i zašto - televizija, novine, pa i celo školovanje im je na engleskom, tako da ga svi bez problema govore.

Nensi me obaveštava da tekuću vodu imaju četvrtkom i, ponekad, petkom, ako želim da operem veš i slično, a onda se izvinjava, jer mora da napravi ručak. Izlazi napolje i pali vatru. Uočavam nedostatak električnog šporeta u kući. Nije valjda da svaki put kad hoće da jedu moraju da pale vatru?

Pijaca, detalj

Posle neprospavane noći, sve mi deluje kao polusan. Avion me je lišio osećaja da sam negde otišao, kao da sam u treptaju zamenio sudanske pustinje, pokrivene žene i veliki stan u kome sam se izležavao, nekim potpuno drugačijim, nepovezanim svetom.

Pred spavanje, Meri mi pomaže da zakačim mrežu za komarce iznad kreveta.

- Jel ti smeta da delimo krevet? - pita Meri.
Zatečen pitanjem, treba mi par sekundi da odgovorim. Razmatram situaciju u stanu. Nas je petoro. Spavaća soba dimenzija 3x2 metra ima jedan krevet na sprat. Gore spavaju deca, ja dole. U dnevnoj sobi ima mali kauč. Dakle, deljenje kreveta je neminovno.

- Ne smeta, nema problema. - uz razmišljanje zašto nešto tako obično uopšte mora biti čudno.

Sutradan, matatui su i dalje u štrajku. Hvata me neka usporenost, jedva uspevam da komuniciram. Samo posmatram ljude koji, nenajavljeni, non-stop ulaze i izlaze iz kuće. Osećam se kao posmatrač iza poluprozirnog stakla, ili gledalac ispred tv-a. Pokušavam da se vratim u stvarnost, ali mi ne ide. Odlazim da odspavam još malo.

Budim se, pijem čaj, tupo gledam. Zajedno sa još petoro ljudi koji su se zatekli u stanu, odlazimo u obilazak kraja. Usput kupimo još nekoliko mzungua (belaca), koji spavaju kod komšije.

Hodamo zemljanim sokacima, a deca naviru iza svakog ćoška
- Kako si? - bez izuzetka pita svako od njih i pruža ruku. Posle nekoliko minuta pravi se omanja armija dece koja nas prati. U početku se čuje haotično "kako si", a zatim, ritam njihovih koraka i glasova se ujednačava, tako da svaki korak prati jedan slog - "ka-ko-si, ka-ko-si, ka-ko-si..."

 
Deo "ka-ko-si" dece

Nensi odlazi na posao, radi u hitnoj pomoći. Ispitujem Meri o kutijama i mašini za sušenje.
- Sestra skuplja pare da mi otvori salon za doterivanje kose. Pošto ne možemo da kupimo sve odjednom, kupuje jednu po jednu stvar kad uštedi.
- Šta vam je još ostalo?
- Stolice, ogledala i novac za kiriju, još oko 200 evra nam treba.
- I onda ćeš imati svoj frizerski salon?
- Ne, ne, nije to za šišanje. Plešću kosu devojkama, vidiš kako ja nosim. - pokazuje upletenu kosu.
- Video sam da mnoge devojke imaju takvu kosu, zašto?
- Naša kosa je drugačija od vaše, nije tako fina i meka, više je kao žica, nemoguća za održavanje. Jedino što možeš da uradiš sa njom jeste da je ispleteš.

Džoan, Merina drugarica koja je došla u stan još pre nego što sam se probudio, pomaže joj da naprave večeru. Pale djiko napolju, pa kad se napravilo dovoljno žara, unose ga u kuću. Djiko je kao mali roštilj, koji većina ljudi koristi za kuvanje. Razvlače testo i prave čapati, nešto između tortilje i palačinke. Nema premaza, nema dodataka, jedemo ga nasuvo. Dolazi mi misao da sam za doručak jeo suv hleb i čaj.

Polako shvatam da će Džoan prespavati kod nas, i to u mom krevetu. Pred spavanje shvatam da ćemo svi spavati u mom krevetu, Meri, Džoan i ja. Deca iznad. Ponovo mi se javljaju misli o različitim kulturama i značenju deljenja kreveta.

Meri pere moj veš

Povratak kući

Više puta sam upozoren da se ne vraćam kući po mraku. Ipak, zadesilo se da sam morao, tako da sam se prvo u gradu našao sa još dve strankinje koje kaučsurfuju u istom kraju. Džejn je Amerikanka, a Kenija, devojka neobičnog imena, je iz Meksiko Sitija. Plan je bio da se vratimo kući zajedno. Nažalost, njima se nije žurilo, a meni se nije išlo kući samom. Ubrzo shvatam da je već prošlo deset... Konačno sedamo u matatu.

Izlazimo na stanici na kojoj nam je rečeno da siđemo, i shvatamo da nema prijatelja koji je trebalo da nas čeka. Pošto noću matatui imaju drugačiju rutu, ne znamo gde smo. Polumračna ulica, sa svega par sumnjivih prolaznika. Poneko i sa motkom u ruci. Par njih nam prilazi i pokušava da nas odvuče u mrak pod nekim izgovorom. Nailazi čovek sa prljavom, poluraspadnutom glavicom kupusa u ruci:

- Vidi šta imam, idem da nahranim decu večeras, dao mi Bog, konačno!. Znate ja nemam drugo... Ali ova glavica će nas nahraniti! Bog je velikodušan.

Zaključujem da je ovaj čovek najbolje društvo koje možemo da priuštimo na tom mestu, tako da se upuštam u razgovor, ne bih li ga što duže zadržao kod nas. Bolje sa njim, nego sami. Prljava glavica kupusa njiše mi se ispred očiju nekih 5 minuta, nakon kojih čovek ipak odlazi.


Naših prijatelja još nema, pa ih pozivamo:
- Sad ćemo mi, hajde krenite tom ulicom nagore, srešćemo se usput.

Ni da krenemo, ni da ostanemo. Nijedna opcija ne deluje dobro. Odlučujemo da ipak krenemo. Iz mračnih uglova, glave se okreću za nama.

- Mzunguuuu... - povremeno se čuje zavijanje.

Prolaze me trnci. I dalje nema poznate face na vidiku. Iz sporednih uličica, kao vojska zombija, izlaze deca, između 8 i 13 godina. Prljavi, pljuvačka im se cedi niz bradu, u jednoj ruci drže kese sa lepkom, koji udišu. Drugu ruku pružaju ka nama i gegaju se:

- Mzunguuu - pokušavaju da nas dohvate, kao u nekom jeftinom horor filmu. Sateravaju nas uza zid, ima ih dvadesetak. Uspevamo da držimo malo odstojanje, tako da nas ne dodirnu, ali ne možemo da se maknemo, okruženi smo. Gledam njihova lica, njihove pokrete, razmišljam da li su to ista ona deca koja su me veselo pitala kako sam.

Probijamo njihov kordon i bežimo dalje. Prate nas. Konačno, pojavljuje se Džefri, sa još dva momka. Teraju decu.
- Gde ste dosad?!
- Ovo ste sad uradili, i nikad više. Lepo sam rekao da u ovo doba ne sme da se bude na ulici. Nisam mogao odmah da dođem, trebalo mi je vremena da nađem "mišiće" koji će da vas čuvaju - pokazuje na dva momka pored njega. Oni su odrasli u ovom kraju i znaju sve, tako da ste sa njima bezbedni. Samo da znate koliko ste imali sreće što vam se ništa nije desilo, mene su umalo opljačkali pre sat i po. Jel vidite onaj kombi? - pokazuje kombi na 50 metara od nas - U njemu su momci sa pištoljima, čekaju svakog ko prođe da ga opljačkaju. Na mene su potegli pištolj, ali sam u trenutku kad su ga repetirali povikao 'Hej Viktore, ne pucaj, Džefri je!' Srećom sam ga znao! Inače, često prvo pucaju, pogotovo ako pokažete i najmanji otpor.

Te noći nisam mogao da odem da spavam kod Nensi, jer izlaženje na ulicu više nije bilo moguće. Ovaj put sam spavao između Džejn i Kenije.

Moja ulica u Kajoleu

Sledeći dan...

Vraćam se kući sa Semijem i Kenedijem. Obojica žive u mom kraju, vraćamo se u normalno doba, siguran sam da mi se ništa neće desiti, bezbedan sam. Prolazimo kroz jednu od ulica u centru. Čovek izleće sa strane i njegova pesnica prolazi tik pored moje u poslednji čas izmaknute glave. Ubrzavamo korak.

- Šta bi ovo? - pitam ih.
- Ne znam, ali nemoj ovuda da ideš sam.

Dva minuta kasnije, matatu naglo prelazi na trotoar i udara me. Nije strašno, prolazim nepovređen, samo istraumiran. Zatim mi prilazi polupijani čovek sa namerom da me maltretira. Semi i Kenedi mu prislanjaju pesnicu na glavu, i kažu mu da će ga prebiti i opljačkati ako se ne skloni. Polako mi svega biva dosta. Samo želim da uđem u kuću i više se ne mičem. Veče, nažalost, nije gotovo. Meri šalje poruku da smo pozvani na "večeru koju ne mogu da odbijem". Večeru. Izlazak napolje u noćnim satima.

Večera koju ne mogu da odbijem bila je kod njihove mame, koja živi u komšiluku. Dovoljno blizu, ali i dovoljno daleko u to doba. Oblačim duks i stavljam kapuljaču na glavu, rešen da pokrijem svako parče bele kože na sebi. Džejn, Amerikanka, takođe pozvana na večeru, malo mi remeti koncepciju kamuflaže, šepurenjem u kratkom šorcu i majici.

Njihova mama živi u još manjem stančiću, sa ženom svog sina preminulog u post-izbornom nasilju pre dve godine, i njihovih šestoro dece. Posle nekoliko dana na pirinču, za večeru imamo piletinu. Gledam šerpu punu piletine, iznetu pred mene i Džejn, i razmišljam o paradoksu da se pred goste uvek mora izneti najbolje, bez obzira koliko neko imao ili nemao.

Pre nego što smo se poslužili, mama nas je zamolila za molitvu. Dok se borimo sa izrazito žilavom kokoškom, Meri povremeno nervozno gleda na sat. Boji se da ćemo se prekasno vratiti. Po izlasku iz stana, paranoično se osvrćem u veliki mračni prostor iza sebe.

- Tu ponekad nađemo nekoga sa prerezanim grkljanom - kaže Nensi.

Nabijam kapu na glavu i ruke u džep. Pogledi sa ulice upereni u mene, koji mi na mnogim mestima nisu smetali, sada me prilično brinu. Opet zavijanje odnekud:

- Mzunguuuuuuuuuu...

Dosta je. Moral pada na najnižu tačku od početka puta. Više nikuda ne želim da idem, nikad. Sedeću kući ceo dan i gledati sapunice na TV-u.

I dok tako sedim na kauču i ponavljam današnji dan u glavi, odjednom mi sa plafona pada izmet na rame! Izmet, iz vazduha, u sred kuće! Skačem sa kreveta i vidim vrstu prozirnog guštera iznad sebe. Možda zaista nemam sreće na južnoj polulopti...

Ovaj put Džejn ne sme da se vrati svojoj kući, već dobija mesto pored mene.

U toku noći, budi me zaglušujuća buka. Kapljice kiše udaraju o limeni krov, a vetar fijuče, kao da će ga svakog časa podići. Rukama pipam zidove, da bih se uverio da nigde nećemo odleteti. Da li su i drugi budni? Kako je onima koji nemaju čvrste zidove, već samo lim? Jel nam ulazi voda u kuću? Zaboga, gde su mi patike, da li sam ih ostavio napolju?! Ipak ne uspevam da zaspim, buka je strašna.

Matatu, odnosno kamion sa prikolicom

Pijaca i matatui

Usred filipinske sapunice, Meri odlučuje da me vodi na pijacu polovne robe. Pomalo neodlučan, ipak pristajem da promolim nos napolje. Prolazi nekoliko matatua - kamiona sa ručno izrađenom prikolicom za prevoz putnika - ali ne ulazimo ni u jedan. Meri mi objašnjava da su noviji bolji, iako meni iznutra svi deluju isto.

- U čemu je razlika? - pitam.
- Novi imaju bolje crteže, ovi više nisu u modi.
- Čekaj malo, kakve veze ima crtež sa spoljne strane matatua, kad se voziš unutra?
- Dobro, nije samo to. Novi imaju plazma televizore na kojima puštaju spotove, a i kao su brži, pošto idu prečicama kad je gužva.
- A zato neki idu normalnom trasom, a neki mi obiju bubrege dok voze putem kojim se ni Lada Niva ne bi usudila da krene! - dobijam naglo prosvetljenje.

Pijaca polovne robe smeštena je u centru grada, usred ogromnog blata posle kiše. Pored polovne odeće, prodaje se i staro voće, povrće, metalni delovi i sve drugo što ima ikakvu materijalnu vrednost. Skakućem po blatu u nadi da ću ostati čist, ali posle pet minuta dižem ruke i hodam pravom linijom. Pomišljam kako bih toliko toga slikao, ali više se ne usuđujem da izvadim aparat - strah mi se uvukao u kosti. Zaustavljamo se kod žene koja prodaje zrnevlje za ugali - samo smo po to došli. Ugali, tradicionalno kenijsko jelo, koristi se umesto hleba, a zapravo je isto što i srpski kačamak. Ponekad ga koriste i umesto kašike, uzmu grudvu ugalija, stvrdnu ga rukama, a zatim izdube jedan deo, koji onda služi kao kašika. Prodavačica prosejava ugali, a pored nas, iz blata, kao priviđenje, pojavljuje se čist, zelen, bilijarski sto! Trljam oči u neverici, ali sto je i dalje tu. Kugle poređane, igrači drže štapove.

- Ama odakle se ovo stvorilo? - pitam u neverici.
- Da znaš da se i ja pitam - odgovara Meri.

Džeparenje

- Jesmo ti rekli da čuvaš džepove u gužvi oko matatua? - pita Meri.
- Da, znam, uvek vodim računa.
- Mene su danas probali da odžepare, osetila sam kako mi neko stavlja ruku u zadnji džep. Okrenula sam se, ali sam videla da je čovek star i pijan, bilo mi je žao da ga ubiju, pa nisam ništa rekla.
- Kako to misliš da ga ubiju?
- Ovde kad ljudi uhvate džeparoša ili lopova, skupe se i prebiju ga na mrtvo. Zapravo je prilično uobičajeno...
- Ama ko ga prebije? - pitam u neverici.
- Ko god se zatekne u blizini, obično se skupi dosta ljudi...

Pijaca posle kiše

Nensina biografija

- Rođena sam u Tanzaniji, ali nisam nikad živela tamo, moja mama je pobegla sa mnom u Keniju.
- Zašto?
- Kad je trebalo da se uda za mog oca, moj ujak je izvideo situaciju i shvatio da je tata već oženjen. Govorio je kako je to samo formalnost, kako će se razvesti, ali moj ujak nije hteo ni da čuje. Pošto je otac hteo da me uzme kad sam se rodila, mama je otišla u Keniju sa mnom.

- Kako ste živeli?
- Mama me je poslala da živim sa tetkom, tako da sam praktično sa njom odrasla.
- Zašto sa tetkom?
- Ako otac krene da me traži, da ne može da me nađe...
- A šta je tvoja mama radila?
- Našla je drugog. Kad sam bila malo starija, doveli su me da živim sa njima.
- Kako ti je bilo?
- Grozno. Očuh je bio učitelj u mojoj školi. Uvek me je maltretirao, verovatno i zato što sam bila bolja od njegove dece. Recimo, na pauzi za ručak, morala bih da trčim tri kilometra do kuće da sve postavim i spremim za učitelje, koji su dolazili na biciklima. Ako ne bude spremno dok dođu, sledile su batine. I tako stalno!

- Uh, ali šta je tvoja mama rekla na sve to?
- Dobila bih batine kad bih se žalila...
- Ovaj, i onda?
- Kad je trebalo da krenem u srednju školu, iako su obećali da će mi platiti, odbili su... Odlučila sam da odem. Znala sam otprilike u kom mestu mi živi tetka, tako da sam odlučila da odem tamo. Spakovala sam stvari i krenula polako putem...
- Daleko?
- Pedesetak kilometara. Kad sam došla u mesto, zaustavljala sam nasumično ljude na ulici i pitala da li je znaju, dok je konačno nisam pronašla. Ni ona nije imala novca, ali bar sam mirno živela sa njom. Onda sam se zaposlila i radila naredne dve godine dok nisam uštedela za upisni ispit za školu.
- Šta si radila?
- Pakovala lekove.
- Znači u Keniji mora da se plati upis u školu. Koliko?
- Negde oko 100 dolara je tada bilo. Ali nije samo to, zatim treba kupiti uniformu i knjige...
- Posle srednje?
- Našla sam nekog momka, dobila Sandru i Trejsi. Nije da je to ono što sam htela, želela sam da nastavim školovanje, ali u toj situaciji, kad nađeš nekog ko je konačno dobar prema tebi, želiš da tako i ostane. Bio je dobar sve dok nisam dobila decu... Onda je počelo maltretiranje, pijanstvo i tako dalje. Da ne pominjem da je viđao i druge.
- Šta si uradila?
- Spakovala se, uzela decu, i otišla. Trejsi je tad imala godinu dana.
- Šta one znaju o tome, šta si im rekla za oca?
- Istinu. Nikad ih ne lažem. Sve znaju kako je bilo i razumeju. Nisu ga nikad više videle. Razumem da im je potreban otac, ali u Keniji je jako teško naći normalnu osobu. Omiljen hobi im je da pobegnu kad naprave dete. Da ne pominjem poligamiju...
- Znači ne razmišljaš da nađeš momka/muža?
- Kenijca? Nikad! Pa i moj očuh, i on je imao više žena! Mama nikad nije saznala...
- Čekaj, pa kako žive?
- Tata živi na selu, mama je sad ovde, pa i ne zna šta se dešava. A neće se ni vraćati, posle ovoga kad joj je ubio sina.
- Molim?
- Moj brat je ubijen za vreme post-izbornog nasilja, to znaš?
- Da.
- Nije ubijen tek tako. Moj očuh je potplatio neke momke da ga ubiju.
- Zašto?
- Zbog nasledstva. Moj brat je trebalo da nasledi mamu.
- I šta sad, kako ste to otkrili?
- Ti što su ga prebili su priznali, nisu mogli da ćute. Došlo je do suda, a onda su naglo nestali.
- Kako misliš, nestali?
- Pobegli, jednostavno. Na tome se i završilo. Ovde je korupcija strašna.

O finansijama

- Koliko uspevaš da zaradiš mesečno?
- U hitnoj pomoći 60 evra - Nensi vadi papir na kome stoji izvod - Kad je dobar mesec, zaradim još 50 evra od prodaje polovne odeće.
- A kolika je renta za ovaj stan?
- 60 evra.
- Hm, koliki su ti ostali troškovi?
- Pa, treba platiti za Sandru i Trejsi školske troškove, zatim još uvek izdržavam sestru dok ne uštedim da joj otvorim salon. A tu je i šestoro dece mog brata, moram i njima da pomažem.
Sabiram troškove u glavi. Poseta supermarketu ostavlja mi veliki upitnik iznad glave. Sve je skuplje nego u Srbiji, prihodi minus rashodi, dobija se, hm... Zaključujem da je u pitanju ezoterična matematika, ista ona korišćena u Srbiji devedesetih, a koju nikad nisam dokučio.

Majmun sa bebom u parku

Trinaesta plata

- Od svake plate, zajedno sa kolegama, odvajam 5 evra, koje zatim dobija jedan od nas. Ima nas deset koji to radimo, svakog meseca neko drugi dobije novac. - objašnjava Nensi.
- Zar to ne izađe na isto?
- Pa, ne. Ovako lakše uštediš, dosta znači kad dobiješ sve pare na gomili, onda možeš da kupiš nešto što ti treba. Sigurna štednja - smeje se.

Radno vreme

Nensi odlazi na posao u tri popodne. Vraća se sa posla sledećeg dana u 12 sati. Spava sat vremena, zatim ustaje da spremi ručak i pospremi kuću. Pošto u gostima ima i dvoje Slovenaca, koji ujutru odlaze, ostaje budna do dva ujutru kako bi pravila društvo svima. Zatim navija sat na 04:30, da bi im spremila doručak, jer oni idu u 05:30. Ona istog dana ide u jutarnju smenu, od osam.
- Nensi, da li si normalna? - odlučujem da se umešam.
- Kako to misliš?
- Pa ništa nisi spavala, radila si non-stop i sad opet hoćeš da ne spavaš, da dvoje tamo nekih stranaca ne bi bili gladni!
- Oni su moji gosti, ne mogu tek tako da odu!
- Ali ti radiš u hitnoj pomoći, moraš da budeš odmorna, kakve veze ima što će dvoje Slovenaca biti gladni do prvog restorančića?!
- Ne brini ti za mene, ja sam tako navikla.

O deci

Sandra i Trejsi idu u isti razred, iako jedna ima 13, a druga 11 godina. Bilo je jeftinije da krenu zajedno u školu. Sedimo u sobi. Sandra spava u sedećem položaju. Nensi je budi da ode da zagreje vodu. Budi se, prolazi dve sekunde dok ne dođe sebi, zatim bez reči ustaje, stavlja vodu da se zagreje i vraća se na stolicu. Trejsi sedi ispred TV-a i gleda crtani. Nensi joj kaže da ode da nasecka povrće. Ustaje, kao da je to na TV-u ni najmanje ne zanima, i odlazi poslom.

- Primetio sam da su deca prilično poslušna, nikad ne protestuju kad im se kaže da nešto urade, kako si to uspela? Ne znam nijedno dete koje bi se baš ovako dobro ponašalo - kažem, i razmišljam o sebi kad sam bio mali.

- Sve im objasnim. Kažem im, vidite koliko mama radi, jel hoćete da mi pomognete? Razumeju. I nikad im ne obećavam lažno. Ako nešto žele, potrudim se da im to i obezbedim. Recimo, traže da idu na bazen. Kažem, okej, vodiću vas, ali sačekajte da skupim pare prvo. Nakon mesec dana ih onda i odvedem, ne zaboravim na obećano i one to znaju.

Sandra, Marko, Trejsi

Odlazak

Vreme provedeno u Najrobiju, kao i ono što sam doživeo, bilo je sve samo ne očekivano. Dva dana pred odlazak, Nensi kaže da mora da krije do poslednjeg momenta od dece da idem.
- Zašto?
- Trejsi me je pitala da li češ da ostaneš sa nama. Bila je prilično uznemirena kad sam rekla da nećeš.
- Hm... nisam znao da sam im se baš toliko dopao.
- Pa, da. Trejsi je pogotovo teško, jer je odrasla potpuno bez oca.
Ipak, par sati kasnije govori im da odlazim. Obe devojčice spuštaju glave u krilo i ostaju tako neko vreme. Trejsi zatim ustaje i prilazi mi, dok Sandra tiho jeca:
- Zašto moraš da ideš? - pita sa suzama u očima.
- Moram da se vratim u svoju zemlju, kod svoje porodice, i na posao - tražim bilo kakav izgovor.
- Posle češ se vratiti ovde?
- Vratiću se, jednog dana.
- Ne jednog dana! Vratićeš se!

Deca odlaze na spavanje. Sedim i nemo gledam u pod. Meri prilazi:
- Kupila sam ti mali poklon, da nas ne zaboraviš... - vadi lančić sa priveskom i počinje da plače.
- Meri, doći ću ja opet...
- Znam da nećeš, ideš zauvek!

Napomena:

Kad vam nestane struja dva puta dok pišete blog, morate da menjate net cafe, čekate po 10 minuta na učitavanje jedne stranice, i zatim žurite da sve objavite, jer pada mrak (dakle, morate odmah kući), neke stvari se zaborave. To je nažalost bio slučaj sa ovim postom, tako da naknadno dodajem nekoliko delova.
Struja je po treći put nestala taman kad sam ispisao ceo dodatak. Pišem ponovo.
Evo nestala je i četvrti put, ali ovaj put sam kliknuo save na vreme.

U trenutku nestanka struje

Dodatak:

Matatui i policija

Malo malo, pa izbije štrajk matatua. Kažu da ih policija maltretira, traže previše para za mito. Ako ne daju, posledice mogu imati i putnici, što sam osetio i na svojoj koži. Idem ujutru u grad. Pred ulazak na jednu od centralnih stanica, primećujem poveći broj policajaca.
- Šta je sad? - mislim se.
Na odgovor nisam čekao dugo. Policajci, naoružani pendrecima i drvenim palicama, zaleću se na matatu i napadaju. Razbijaju prozore i retrovizore. Zajedno sa drugim putnicima zaležem, a vozač dodaje gas, bežimo što dalje...

O snovima

Pitam Nensi kakvi su joj životni planovi, šta dalje planira. Ima male i velike snove. Mali san je da zaradi 30 evra mesečno više, da bi se preselila u normalan stan u bezbednom kraju. Veliki snovi vezani su za Evropu...
- Probala sam da odem u Englesku pre pet godina, ali odbili su me za vizu.
- Zašto?
- Nisam imala dovoljno novca. Traže da imaš 20 000 evra na računu, odnosno 2 miliona kenijskih šilinga. Najviše što sam uspela da skupim od svih koje poznajem je 8 000 evra. Nažalost, nije bilo dovoljno.

Pre dve godine probala je da ode u Tursku:
- Našla sam posao kao medicinski tehničar tamo, dobila sam sve papire. Nisam imala dovoljno za kartu, pa sam pitala sestru koja radi u Zambiji za UN i ima novca da mi pozajmi.
- I?
- Rekla je da će pozajmiti, čim dobijem vizu. I zaista sam i dobila vizu! Naravno, sestra je obećavala da će poslati novac i odugovlačila, a onda jednostavno prestala da odgovara... Još uvek mi stoji neiskorišćena viza u pasošu.
- Nije imao niko drugi da ti pozajmi?
- Ne, niko nije hteo da pozajmi taj novac na nekoliko meseci, ili nije imao...

Nije napustila snove o emigraciji. Kaže da će pokušati ponovo kroz dve godine.
- Zašto baš tad? - pitam je.
- Tad deca treba da krenu u srednju školu. Ne mogu tek tako da ih ostavim. Pokušaću da im nađem sponzore i da ih pošaljem u internat. Javne škole su užasne!
- Koliko bi to koštalo?
- Zavisi od škole. Možda oko 500 dolara godišnje.

Pričam sa Sandrom i Trejsi, pitam ih šta one žele. Žele sveske koje mogu sigurno da se zatvore, sa katančićem, da pišu dnevnik. I rolere, videle su da druga deca imaju. Sandra jako želi da vidi slona, nikad nije. Ipak, više od svega, žele da uče. Svaki dan idu na dodatne časove. Pitam koliko koštaju - na mesečnom nivou, za njih dve, svakodnevni časovi koštaju 30 evra. S obzirom da su se jedan dan vratile iz škole sa pričom da su astronaute na Mesecu napadale džinovske šestonoge bube, a što im je potpuno ozbiljan pričao učitelj, zaključujem da im dodatni časovi zaista i trebaju. Par dana kasnije pitaju me da li mogu da pomognem mami, danas je učitelj vikao na njih i pretio im, jer još nisu platile dodatne časove za taj mesec...