04-16/01/2010, Najrobi

Dolazak

Stigli avionom. Iz zemlje pustinja i suve vreline, u zemlju gde zeleno izbija, proviruje, razbokorava se, gura iz svake pukotine. Sad smo tik uz ekvator. Izgleda kao zemlja izmaglice, snažnog bilja i velikih marabua u ogromnim, gustim krošnjama, koji se dozivaju čudnim, kliktavim zvucima. Matatui, kenijski autobusi, danas su u štrajku: nekako uspevamo da ustopiramo kombi do centra grada. Vozač je sredovečni brka, Klement, koji nam objašnjava da, kad matatui štrajkuju, cela zemlja pešači. I stvarno, dugačke reke ljudi teku stazama, sa obe strane puta.

"Zašto štrajkuju?"
"Kažu da ih policija maltretira."
"Zašto ih maltretira?"
"Zbog glasne muzike i divlje vožnje. Videćete vi već."

U centru sedamo u restorančić, na svoj prvi kenijski doručak. Čovek za stolom do nas moli se pre no što zabode viljušku u pečena jaja. Zatim se razilazimo, svako na svoju stranu.

Doris, moja domaćica, živi u kući, u kojoj dobijam svoju sobu. Kuva mi čudan kenijski čaj sa mnogo bobica, mleka, začina, i priča kako sam, igrom slučaja, stigao u trenutku velikih promena u njenom životu. Danas daje ostavku, i to na 34 stranice, na kojima iznosi sve što, po njenom mišljenju, ne valja u organizaciji, jednoj velikoj švedskoj NVO. Nervozna je zbog svega toga, ne može da stoji na jednom mestu, samo skakuće i zuji po kući. Zatim odlazi na posao, da im uruči epsku ostavku.


pogled kroz prozor mog najrobijskog doma

Ležim na svom novom krevetu i, da ne zaspim u 11 pre podne, pišem blog. Zaspivam, sa olovkom u ruci. Budim se i, čini mi se čitavu večnost, uopšte nemam pojma gde se nalazim. Neka soba. Knjige. Kroz veliki prozor vidim sitnu, sitnu kišu, skoro kao izmaglicu, i bujna stabla banana širokih listova, i ogromno zeleno drveće, teško od vlage. "Ne", mislim, "nije Sudan." Čujem kliktanje marabua u krošnjama. Mozak se polako uključuje, i počinjem da se sećam svega pređenog u bunilu nesanice. Kartum, aerodrom, mrak kroz avionski prozor, Najrobi, Kenija. I dalje sve izgleda kao san, koji se samo produžava. Pišem još par rečenica, umotavam se u karirano ćebe i spavam dalje.


***
Zakoni i matatu

Šetamo gradom. Najrobi je nov grad, oslobođen naslaga istorije, bez prošlosti koja proviruje kroz stare podrumske prozore, bez duhova i sitnih tragova bezbrojnih iščezlih generacija. Centar zato deluje pomalo sterilno, ispeglano, praznjikavo, kao neke velike holivudske kulise. Međutim, veliki parkovi i široke ulice čine ga veoma prijatnim za šetnju, ali me ipak pomalo muči odustvo svih onih malih detalja koje je oko naviklo da traži.

Pošto sam nov u ovom novom gradu, Doris me upoznaje sa lokalnim zakonima (kao da nije dosta što svuda piše "ne lepi plakate", "ne pljuj u lavabo", "ne sedaj na žardinjeru", "ne trubi", "ne besposliči", a u internet kafeu i "ne gledaj pornografiju"):

"Ako te policija uhvati da čačkaš nos na ulici, plaćaš kaznu. Ako baciš papirić, takođe. Ili ako, recimo, kuckaš poruku u mobilni dok prelaziš ulicu. Ne kažem da mislim da ćeš raditi sve to, ali možda je bolje da znaš, za svaki slučaj..."


jedan oslikan gradski autobus - "matatu"

Predveče, shvatamo da nas mrzi da hodamo nazad, do kuće. Matatu-odmetnik, razbijač štrajka i izdajnik svoje gradsko-prevozne braće, staje na stanicu, i počinje Bitka za sedišta. Neko mi se sivonjski kači o ruku kojom se držim za vrata. Gledam koji li je sad to ludak i već se spremam da ga lansiram, kad ono: lepa devojka. I dok ja zijam, ona mi se migolji ispod pazuha i ulazi. Hvatam se i drugom rukom, rešen da se ovaj put na mišiće uvučem, kad mi nova ruka prepreči put. Ponovo devojka. Trenutak moje zbunjenosti, ona mi naglo upire ramenom u grudi i hop - ušla, a ja i dalje napolju. Onda se zaglavljujem u vrata sa jednim debeljkom i, posle malo batrganja, osvajam sedište.

"Guranje mi nije strano", kažem, "ali, sa devojkama?"
"Kenijke su jake žene", smeje se Doris, koja je ušla među prvima.

Počinjemo da milimo kroz zagušen gradski saobraćajni sistem, koji će, u budućnosti, postati mnogo bolji, jer Kinezi upravo zidaju nove puteve i nadvožnjake.

"Šta znaš o matatu kulturi?", pita.
"Čitao sam", kažem, "tekst jednog vašeg novinara, koji kaže da je matatu najbolji primer kenijske savremene umetnosti."
"To je sasvim tačno. Vidiš, ovaj je oskudan. Većina je spolja oslikana. Mnogi imaju i svoja lična imena. Unutra obično postoji ekran na kome idu muzički spotovi, koji su toliko eksplicitne prirode da se roditelji neprestano žale..."


još jedan matatu, sa zanimljivim natpisom

Stojimo u gužvi, beznadežno zaglavljeni u moru vozila. Zvučnik, strateški postavljen kraj mog uha, polako mi hrani glavobolju. Ispod sedišta bije bas, koji osećam kao ritmično hip-hop šutanje nogom u tur. Znojimo se, svi slepljeni u jednu bespomoćnu putničku masu.

"Ovo je strašno", kažem.
"Da", kaže Doris, "Ali zamisli kako bi tek bilo da nema muzike."
"Podnošljivo?"
"Neee! Poludela bih bez muzike. Ovako vreme brže prođe. Slušaš i ne misliš."
"Vi ljudi", kažem, "očigledno imate deblje bubne opne. Ja čujem samo buku i bolno zujanje u ušima."
"Nije to ništa", kaže ona, "sada je zapravo utišano, zbog milicije..."

Krećemo se nekoliko centimetara u minutu. Stižemo do visokog ivičnjaka. Jedan točak, drugi i hop - eto nas nasred trotoara. Videvši pred sobom prazan put (osim pešaka, koji će, za svoje dobro, brzo da nestanu odatle), vozač dodaje gas.

"Policija ih maltretira, kažu? Bez razloga?"
"To vozači tvrde. U stvari..."

Tras - silazimo sa ivičnjaka, i za dlaku promašujemo neki džip. Zatim se, par sekundi kasnije, ponovo penjemo, a onda prelazimo na travnjak. Mokra zemlja ugiba se i škripi pod gumama.

"Matatu", kaže Doris, "ima samo jedan imperativ: da prođe. Vozača ne zanima kuda ide i šta će se desiti. On vidi samo svoj cilj, i živi samo za njega. Ništa drugo ne postoji."

Levi točkovi su ponovo na putu, ali ne i desni. Nagnuti smo pod prilično kontroverznim uglom u odnosu na tlo.

"Da li je ovo opasno?"
"Pa, valjda i sam vidiš..."

Krrrc - zlokobno stenje auto o koji smo se bočno očešali. Naš vozač se naginje kroz prozor, ali mu očešani samo odmahuje rukom: teraj dalje.

"Peške bismo odavno stigli", kažem.
"Da."


***
Elektronski propovednik

Sedimo i gledamo TV, omiljenu a često i jedinu razonodu mladih Kenijaca. Doris vrti kanale.

"Šta je to?"
"Na ovom kanalu idu samo propovedi i gospel, duhovna muzika."
"Imate kanal samo za to?"
"Aha."
"Pusti da vidim."

Brka stoji za govornicom, a ljudi svih uzrasta klimaju glavama iz svojih stolica.

"Šta on to priča?"
"Tumači Bibliju. Pokušava da je primeni na savremene probleme."
"Da li je to moguće?"
"..."

Brka pada u zanos, glave klimaju sve jače, kao da će svaki čas otpasti i otkotrljati se po podu. On zastaje, strelja očima, podiže Bibliju iznad glave:

"Ovo je autoritet. Ovo je božja reč, verovali vi u to ili ne. U životu, kad god ste u dilemi, nema ništa sami da procenjujete i odlučujete. Samo pogledajte ovde. Jer to je vrhovni autoritet. Božja reč."

Ona menja kanal. Vesti. Matatui i dalje štrajkuju. Zatim snimak poslanika kako se, u skupštini, hvataju za gušu.

"Kao kod kuće", kažem.
"Zar toga ima i u Evropi!?"
"O, da."


maske na jednoj pijaci u Najrobiju

***
Južni Sudan: tvrda logika

Dorisina opsesija su ratovi i mirovi, krize i konflikti. U njenoj polici pronalazim dve knjige o Bosni, jednu o Hrvatskoj, i mislim: Balkan nas i dalje uhodi. Posao ju je mnogo puta odveo u Somaliju, Ruandu, južni Sudan. Pitam je da li je nekad mislila da će umreti.

"Jednom, u Džubi, prestonici južnog Sudana."
"Pričaj mi o Džubi."
"Tamo postoji jedno pravilo: ako ubiješ nekog iz drugog plemena, onda to pleme mora da ubije nekog iz tvog. Ako stranac ubije nekoga, njegovi saplemenici moraju da ubiju stranca."
"Bilo kog?"
"Bilo kog. Belca, crnca, samo da je stranac. Njima je svejedno."
"Tvrda logika", kažem.
"Da. Slušaj dalje. Tog dana je kamiondžija iz Ugande, dakle stranac, na autoputu zgazio jednog Sudanca. Znali smo šta to znači: svi stranci su meta. Međutim, morali smo tog dana da se vratimo u Džubu, iz jednog manjeg sela. Pratio nas je konvoj."

Doris zastaje, a zatim nastavlja:

"I upravo tada, upravo tog dana, šofer mojih kola naleće na biciklistu i obara ga. Možeš li da veruješ? Čovek leži pored puta. Ne mrda. Naša pratnja dodaje gas i nestaje u daljini. Ostajemo sami. Jedna jedina kola. Moj vozač, stariji čovek, sedi i plače."
"Šta ste uradili?"
"Pokušala sam da se setim procedure za takve slučajeve. Prošla sam obuku. Međutim, u tim situacijama ničega ne možeš da se setiš. Prepušten si sam sebi. Hvata te panika. Vozač kaže - da bežimo. Ja insistiram da izađemo i unesemo biciklistu u kola."
"On ne mrda?"
"Ne, samo leži. Ne znamo ni da li je živ."
"I onda?"
"Pojavljuje se nekoliko naoružanih ljudi. AK-47. Pitaju šta se dešava. Ja sam jedina strankinja, i mislim: ako smo ga ubili, gotova sam. Ipak, objašnjavam situaciju, molim da nam pomognu. Nekako ubacujemo biciklistu u kola, i odlazimo. Ja vozim. Vozač je paralisan, samo sedi i plače."
"I to je sve?"
"Ne. Odvozimo čoveka u bolnicu, i ostavljamo ga tamo. Zatim odlazimo u policijsku stanicu, da prijavimo šta se dogodilo. Onda treba da odemo u kancelariju naše NVO, koja je unutar ograđenog kompleksa pod obezbeđenjem. Međutim, meni đavo ne da mira. Pitam se šta je sa onim čovekom. Nagovaram nekoliko kolega da odemo u bolnicu, da ga obiđemo."
"I, da li je preživeo?"
"Čekaj. Stižemo ispred bolnice. Primećujemo, u daljini, gomilu naoružanih ljudi, koji odmah počinju da pucaju. Puzimo iza zgrade i ostajemo tamo da ležimo. Oni nas ne vide, ulaze u bolnicu. Čekamo, nemamo pojma šta se dešava. Kada je sve utihnulo, ustajemo i ulazimo u bolnicu. Unutra je sve puno mrtvih i ranjenih. Ljudi hodaju i drže svoja creva u rukama. Strašno. Ne možemo ništa da uradimo. Vraćamo se u naš kompleks."
"To je bila osveta za biciklistu?"
"Da. Posle sam mesecima imala noćne more. Išla sam kod psihijatra, ali nismo se baš razumeli."
"Kada je to bilo?"
"Pre tri godine. Sada sam okej, prošlo je."


***
Naše gore lišće

Dragana, srpkinja koja živi u Najrobiju, nagovara Marka i mene da odemo do srpske ambasade, da upoznamo ljude koji tamo rade i dobijemo neke informacije o Keniji, kao i o zemljama kroz koje ćemo proći. Ona poziva ambasadu, i priča sa konzulom:

"Ma ne, ne brini! Neće da traže nikakve pare! Imaju ljudi pare. Hoće samo da vas upoznaju."

Sat vremena lutamo u potrazi za ambasadom, koju na kraju, ipak, pronalazimo. Sedamo za sto sa ambasadorom Zdravkom, konzulom Đurom i njegovom ženom. Tu su i Dragana i njena ćerka.

"Koja vam je krajnja tačka puta?", pita ambasador.
"Još ne znamo. Možda Južna Afrika."
"Nemojte tamo!", kaže on, "ubiće vas."
"Zašto će nas ubiti?"
"Zato što ste belci", ubacuje se konzul Đura i gleda nas urokljivo. "U Johanesburgu, ako ste belci, odmah ubijaju. Ne smete ni da prošetate ulicama."
"Nije valjda baš tako strašno?"
"Jeste", kaže ambasador, "na mene su pucali! Opljačkali me. Kejptaun je malo bolji, ali je svejedno jako opasan."
"Mi nemamo baš toliko para, nismo idealna meta."
"Kuda još idete?"
"Prvo idemo u Mombasu."
"Mombasa je opasna! Pazite se. Ova zemlja je puna kriminala."
"Kenija?"
"Da! Posebno Najrobi. Pazite kuda idete. Samo u centar, i u Vestlends. Ne idite nigde drugde. Ovde je jako opasno."
"Ali, mi smo već bili svuda. Obišli smo skoro sve delove grada."
"Ruski ambasador je prošle godine ovde izboden nožem. Evo ovde u drugoj ulici."

Zatim nam nudi cigaretu.

"Hvala, ne pušimo."
"Pa naravno da ne pušite, kad nemate para! Ha-ha!"

Gledam u pod, i osećam glavobolju kako mi se polako prikrada.

"Nikad ne pijte vodu iz česme", savetuje debeljuškasta konzulova supruga.
"Ovaj... već je odavno pijemo", kažem. "Tamo gde mi živimo, nema druge vode."
"Samo se vi igrajte! Dobićete amebe. Mi smo ih dobili. Strašne muke!"
"Dobro", kažem, "ako dobijemo, valjda ćemo preležati."
"Ne", ubacuje se konzul, "to se nikada ne preleži! To posle vučeš ceo život..."

Iz daljeg razgovora saznajemo da će nas ubiti najmanje jednom u svakoj zemlji koju i samo pomislimo da posetimo. A da će nas opljačkati, to se već samo po sebi podrazumeva. Tanzanija. Zambija. Zimbabve. Bocvana. Južna Afrika. Ruanda. Uganda. Burundi. Jedino je u Namibiji okej. "Svideće vam se", kaže ambasador, "Vindhoek izgleda kao nemačko selo."

Priča se nastavlja o tome kako je Afrika opasna. Pokušavamo da iscedimo još neku informaciju, i sa zaprepašćenjem shvatamo da oni ne znaju ništa drugo o Africi, sem toga što su nam već rekli: da je opasna i puna kriminala. Ovi beli ljudi nikad ne sedaju u gradski autobus. Oni se vozikaju svojim skupim džipom, koji stoji u dvorištu ambasade. Kada upotrebe reč "crnac" ili "crnački", to uvek ima neki negativan, blago prezriv prizvuk. Nikad nisu videli Najrobi, iako u njemu žive. Kreću se od jedne do druge tačke pod visokim obezbeđenjem.

oblačno nebo nad Najrobijem

Pokušavam da im kažem kako je za nas manje opasno nego za njih. Oni žive pod staklenim zvonom, skupo obučeni, u skupim kolima i skupim kućama, i sve to pred nosom ovih siromašnih ljudi. Mi se družimo sa tim ljudima, jedemo za istim stolom sa njima, spavamo u njihovim kućama, pijemo sa njima, pričamo o svojim i njihovim životima i životnim problemima. Međutim, ne uspevam da kažem ni deseti deo toga, jer me svaki put saseku: "Opasno! Crnci! Kriminal! Pazite!" I tako dalje.

Rukujemo se, napuštamo ambasadu. Dok hodamo ulicom, zvoni telefon. Dragana kaže:

"Ono što su vam napričali, devedeset posto bacite u vodu!"
"Već smo bacili", kažem, i osećam pulsirajuću glavobolju.

Nastavljamo da hodamo ka centru grada. Ćutimo. Kažem Marku:

"Ovi ljudi nas predstavljaju u Keniji. Nas. Mene i tebe. I celu Srbiju."
"Tako to ide. Sigurno po partijskoj liniji."
"Zar je moguće živeti u nekoj zemlji i toliko je ne razumeti? Kako se može toliko nemati osećaja?"
"A jesi video onaj džip?"
"Video sam. Od naših para."
"..."

Hodamo dalje, i mislim o tome kako je Rastko Petrović, putujući po Africi pre skoro 90 godina, zapazio nešto vrlo slično u svojim susretima sa belim ljudima:

"Čas mi jedan tvrdi", piše Rastko, "da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka, da mi za to treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto kajati što sam došao; dok drugi pričaju kako je taj i taj dolazio u Afriku, prokrstario je, uobražavao da je video i poznao, a posle u stvari samo trućao gluposti o njoj. Vuije, naprotiv, tvrdi da čovek koji prokrstari jednu zemlju, s napetom pažnjom, širokom otvorenih očiju, u stvari je bolje upozna, bolje shvati, no čovek koji sedi na jednom njenom mestu godinama."

Predveče odlazim kući. Doris me pita kako je bilo u ambasadi, a ja joj odgovaram da više neću da vidim nijednog belca u Africi. Kažem joj da polako počinjem da razumem Roberta Mugabea.

***
Ketrin

U Najrobiju smo, kao i u Kartumu, sazvali sastanak Kaučsurfera. U centru grada, u parku Uhuru, što znači - Sloboda. Primećujem jednu interesantnu devojku, i sedam na travu, pored nje. Zove se Ketrin, i radi honorarno, kao pisac tekstova za veb sajtove. Poslove pronalazi na internetu, preko sajta za frilensing.

"Zanimljivo", kažem joj, "snalaziš se na sasvim originalan način. I uspevaš da preživiš?"
"Ne baš luksuzno, ali uspevam", kaže.
"O čemu su tekstovi koje pišeš?"
"Zavisi šta mi naruče. O ponašanju mačaka. O transformersima. O onlajn kazinima. O sagorevanju masti."

Pričamo o svemu i svačemu. Onda nas prekidaju, i traže da svi stanemo u krug, dok aktivisti raznih nevladinih organizacija gnjave sa svojim pričama. Uroš se nervira. "Kao sastanak mesne zajednice", kaže neko od nas, dok pokušavamo da smislimo način da diskretno pobegnemo odatle.

Pošto smo dugo zaglavili u kafani, nudim se da otpratim Ketrin do kuće, jer je već odavno mrak. Kada smo stigli tamo, u najdalje moguće predgrađe na dalekom severu grada, shvatam da nema šanse da se sad vraćam u Vestlends, pa odlučujemo da prespavam kod nje.

Ona živi u malom, praznom stanu, gotovo bez ikakvog nameštaja. Krajičkom oka primećujem nekoliko knjiga na stolici pored zida: Platon, Makijaveli, ostale sam zaboravio. Na stočiću stoji kanta od kompjutera, koja me podseća na moj prvi kompjuter, od pre deset i kusur godina.

"Na ovome pišeš?"
"Da, na tome radim."

Priča mi kako je završila pravni fakultet, i radila u nekoliko firmi, ali joj jednostavno nije išlo od ruke: nikako nije mogla da se navikne na redovan posao. Onda je, na kraju, pre manje od godinu dana, pronašla ovo onlajn pisanje.

"Da li ti porodica pomaže?"
"Ne. Nikad."
"I svakog meseca uspevaš da zaradiš dovoljno?"
"Jedva dovoljno. Živim od honorara do honorara."
"Koliko plaćaš ovaj stan?"
"Jedanaest hiljada."
"A šta će biti", pitam, "ako jednog meseca ne uspeš da zaradiš dovoljno?"

Ona ćuti, gleda u pod. Neprijatna tišina.

"Ne... ne smem ni da mislim. Ej, menjamo temu. Odmah."

***
Ko kosi, ko vodu nosi, a ko kravu muze?

Budim se rano. Nema vode.

"Ovako već dve nedelje. Gazda je obećao da će popraviti, i vidiš kako je popravio. Nema veze, navikla sam."
"Kako se snalaziš za vodu?"
"U dvorištu ima bunar."

Nudim se da dovučem nove rezerve, sa bunara. Ketrin je oduševljena:

"Mzungu (belac) da vuče vodu! To svet još nije video! Biće to pravi spektakl! Svi će blenuti u tebe!"
"Možda nije dobro da to radim?"
"Da, da! Dobro je! O, čoveče, videćeš kako će mi skočiti rejting! Svi će govoriti kako sam naterala mzungua da tegli vodu! Znaš kako će da me poštuju!"

Punim divovske kofe od po 30 litara, a zatim ih, jednu po jednu, teglim uz stepenice. Žene u dvorištu me gledaju kao da nisu sigurne da li su uopšte budne. Radnici na građari preko puta prestaju da rade i, nalakćeni na zidiće na krovu zgrade, zure u mene.

"Bila si u pravu", dahćem dok treskam poslednju kofu na pod. "Stvarno su skamenjeni."
"Mzungu nosi vodu! Ehej, pa o ovome će mesecima da se priča!"
"Krajnje je vreme", kažem, "da u ovoj zemlji i belci počnu nešto da rade."
"Znaš šta je Mugabe rekao kada su ga pitali zašto tera belce iz Zimbabvea?", pita, u pauzama između napada kikotanja.
"Šta?", pitam, i dalje se boreći za dah.
"Rekao je: samo muzu kravu, a ne hrane je."

***


Najrobi, park arboretum

***

Bolest belog čoveka

Ketrin mi priznaje da, osim pisanja treš članaka kojima zarađuje za život, ima i ozbiljne spisateljske ambicije. Uspevam da je nagovorim da mi pokaže svoju poslednju priču, koju je napisala pre oko devet meseci. Poslala ju je na jedno takmičenje, ali nije osvojila nikakvu nagradu. Poslala ju je i svojim prijateljima, ali niko joj nije odgovorio na mejl. Otada nije ništa napisala, jer se jako demoralisala. Pitam je da li bih jedan komadić te pripovesti mogao da uključim u naša putopisanija, i ona kaže "može". Dakle, evo ga:

"Mislim o svojoj porodici, i njihovim pokušajima da shvate moje ponašanje. Postoje brojna nagađanja u pogledu toga koji je zavidljivi seljanin, iz zavičaja, urekao našu porodicu. Spisak je beskrajan, jer je Otac najuspešniji čovek u kraju. Imena dežurnih krivaca isplivavaju u razgovorima Majke i njenih dušebrižnih sestara, iznad čajnika sa vrućim čajem... Kada nije zauzeta nagađanjima u oblasti veštičarenja, Majka se okreće božjoj pomoći. Molitve u moje ime izgovara pastor, a druge Biblijom naoružane žene iz Majčine molitvene grupe prate ga izgovarajući "Ašindwe!" - "Nek đavo bude poražen!" Mogućnost da me izleče egzorcizmom nije potpuno odbačena... Tetka Marta veruje da sam, budući da sam gradsko dete koje nikad nije dobilo batine, očigledno razmažena i lenja. Vajka se što joj nisu dopuštali da moje legendarno "odgovaranje" ispraši dok sam još bila mala; tako sada ne bi bilo svih ovih "problema"... Tetka Dina se slaže sa njom, i dodaje da su možda u pitanju svi ti strani uticaji, knjige i filmovi koje sam gledala tokom odrastanja, i koji su mi zavrteli mozak... Neko drugi kaže da sam možda pod stresom, ali ga brzo prekidaju: "Stres? Ma daj! Ona ima tek 25 godina! Odakle njoj stres?" Moja starija sestra, Ziada, kaže da sam možda depresivna. Tetka Marta odbacuje tu mogućnost sa: "U jeziku Luhja čak ni ne postoji reč za depresiju. Hizo ni shida za wazungu." Depresija je bolest belih ljudi, kaže. Ironično je kada Tetka kaže da nešto pripada "belom čoveku", iako je u potpunosti prihvatila "njegovu" religiju, "njegova" imena, "njegov" način oblačenja, pa čak i "njegov" jezik. Zanimljivo je kako živimo u "njegovom" svetu, ali očekujemo da ostanemo imuni na bolesti "njegove" civilizacije..."


***
Crnci i belci

"Kako crnci vide belce?", pitam Doris.
"Mislim da ih vide kao nešto bolje, savršenije. Postoji blag osećaj inferiornosti."
"I ja sam to primetio", kažem, "ali nisam bio siguran. Recimo, i u Sudanu su crnci, ali oni tamo se ponašaju familijarno, bez distance. A ovde kao da uvek postoji neki blag zazor, neki čudan, nemerljiv delić sekunde između razmenjenih rečenica."
"Mnogi ovdašnji ljudi", kaže Doris, "misle da su belci bolji od nas."
"Na koji način bolji?"
"Pa, da mogu da budu inteligentniji, i da imaju lepšu kožu, i... tako dalje."
"Čini mi se", kažem, "da belci to i sami pothranjuju svojim nametanjem ideje superiornosti. Druže se samo međusobno. Bogati su."
"Da", kaže Doris, "Mnogi belci su rasisti. Moj šef se prepao kada su kolege sa posla došle da vide njegovu bebu. Bojao se da ćemo je dodirnuti. A šefova žena je posle dezinfikovala kupatilo!"
"Idioti", kažem. "Došli su ovde jer mogu da budu mali bogovi. Kao da se najgori šljam sjatio ovde, da ostvari svoje bolesne snove. Da ima ono što im njihova prosečnost u Evropi nikada ne bi stekla i omogućila."

Kažem joj da sam čitao knjigu "I Dreamed of Africa", koju je pisala neka Italijanka, i da je to najgora knjiga koju sam ikada pročitao.

"Zašto?"
"Zato što se cela odvija među dokonim bogatim belcima u Keniji. Crnci se uopšte ne pominju, osim uzgredno, kao sluge. Pominju se samo zalasci sunca, zelena brda i divlje životinje. I zaljubljivanje u Afriku, i slične gluposti. I lične tragedije i pseudopoetične baljezgarije jedne raspilavljene, priglupe žene. Ne znam kako je Pingvin uopšte objavio tako nešto."
"A kako ljudi u Srbiji vide Afriku?", pita.
"Ne vide je", kažem. "O Africi možeš da saznaš iz knjiga i, pre svega, sa televizije. Ja sam jedno vreme zamišljao Keniju kao praznu zemlju, u kojoj nema ljudi, u kojoj žive samo divlje životinje. Sve zbog TV emisija. Ako se nekada i pomenu ljudi, onda je to uvek u kontekstu siromaštva, siročadi, kriminala, rata, side, epidemija."
"Eto", kaže, "sad vidiš da ovde ipak ima i ljudi. I to mnogo."

Razgovaramo dalje, i zaključujemo da Afrikanci sude o svim belcima na osnovu ove nekolicine koja je došla ovde u potrazi za nečim čime bi napunili džepove i prehranili sujetu, a Evropljani sude o Africi na osnovu polusvarenih informacija kojima ih kljukaju mediji.

Dok ne mogu da zaspim, razmišljam o tome kako ne samo da Srbiju predstavljaju ljudi koji ni na kojoj ravni nemaju dodirnih tačaka sa mnom, nego i celu Evropu predstavljaju ljudi koje bih tako rado poslao na kolektivnu terapiju.

Zelenkaste okrugle voćke avokada cele noći padaju na limeni krov šupe koja se nalazi iza kuće, stvarajući zvuk koji do mene dopire kao daleka, prigušena grmljavina.

***

Najrobi, prizor u parku

***

Bežanje od boga

Ponovo pričam sa Ketrin. Kažem kako mi je neobično da se hrišćanstvo tako javno i agresivno eksponira. Natpisi "Isus je umro na krstu da bi meni obezbedio mesto na nebu" i sl. krase autobuse, crkve, pa čak i poneku kuću. "U Srbiji je", kažem, "religija nekako diskretnija, tiša, ličnija. Meni lično ne prija ovako glasno, javno propovedanje." Onda mi ona priča kako je raskrstila sa religijom:

"Bilo je jako teško", kaže, "jer sam odgajana u hrišćanskom duhu. Onda sam jednog dana shvatila da to čemu su me učili nije istina. Shvatila sam da nema nikakvog Boga kome se mogu obratiti za pomoć. Shvatila sam da ću nestati, da umiremo u ništa."
"Ja sam", kažem, "otkad znam za sebe, verovao da umiremo u ništa. Čak su nas i u školi tome učili, i to prilično eksplicitno. Možda mi zato ideja umiranja nikad nije bila strašna."
"Kod mene je bilo drugačije", kaže, "jer sam ja do toga došla jako kasno. I onda je počeo strah. Nisam mogla da radim. Nisam mogla da spavam. Stalno sam mislila kako ću umreti, i kako neće ostati ništa. I ono što iz toga proizilazi: kako je sve uzaludno i besmisleno."

Zatim ćuti, a ja razmišljam o tome kako se neki ljudi boje smrti, a neki besmrtnosti. Mislim na Borhesa, koji kaže kako za njega nema strašnije misli od te da će večno živeti i da će uvek biti Borhes. Kako ne može da zamisli težu kaznu. Ali ne kažem ništa, čekam da završi.

"Imala sam problema sa porodicom. Nisu razumeli to napuštanje religije. Moj tata nije nikakav vernik, ali kada sam mu otvoreno rekla da ne verujem, morala sam da raspravljam sa njim. Na kraju su to prihvatili, a i ja isto tako. Ali i dalje misle da nisam sasvim svoja."
"Više se ne bojiš smrti?", pitam.
"Samo ponekad. Ali ono najgore je prošlo."

Onda još malo pričamo o životu, smrti, religiji, Bogu. Na pamet mi pada Tolstojevo bogotraganje, i pitam se da li mogu da pronađem engleski prevod, da joj nekad pošaljem. Na pamet mi pada i Abdu, iz Kaira, i žao mi je što sad nije tu, da kaže nešto.

***
Poligamijom protiv neverstva

Čitam nedeljne novine. Tema nedelje: poligamija. Nedavna peta ženidba južnoafričkog predsednika izazvala je mnogo kontroverzi, jer se kenijska javnost prisetila da i većina njihovih političara ima po nekoliko žena. Poligamija u Keniji predstavlja vekovnu tradiciju, te je sasvim legalna, čak postoje i posebni zakoni koji regulišu pravno-imovinske odnose u poligamnoj zajednici. Svi oni koji imaju više žena iskreno brane poligamiju. Njihov glavni argument je uvek isti i, za mene, veoma zabavan:

"Većina muškaraca i tako vara svoje žene. Zašto onda da se to radi ispod žita, tajno, sramno? Bolje je i oženiti se svojim ljubavnicama. Tako one dobijaju izvesna prava, a muž dobija izvesne dužnosti i obaveze. Osim toga, više niko nikoga ne vara. Drugim rečima, situacija je potpuno ista, samo mnogo poštenija, bez laganja i obmanjivanja."

***

naslov u novinama koji povezuje imena dva grada iz ovog bloga

***
Somalija

Pošto je više puta bila u Somaliji, Doris seda za kompjuter i piše mi sastav na temu "Običan dan u Mogadišuu" - koristeći tako priliku da i lično pišući učestvuje u ovom blogu.

"Običan dan u Mogadišuu, hmm... Običan dan ispresecan je pucnjevima. Tokom najobičnijeg dana puca se svakih deset do petnaest minuta. Zanimljivo, ljudima to kao da ne smeta, sve funkcioniše kao i obično. Živiš ne znajući šta će se sutra dogoditi. Prva dva dana mi je obično teško, ali trećeg se naviknem. Bila sam u jednom starom hotelu koji je 90-ih bio veoma poznat, po završetku Hladnog rata, odmah posle nesretne američke intervencije. Hotel je malo skriven, pa time i malo "bezbedniji". Dešavalo se da spavam, i iznenada čujem tešku paljbu tačno ispred ili iza zgrade. To je normalan dan. Naravno, to znači da postoje i nenormalni dani. Nenormalan dan je kada vladine trupe, milicija (koja voli da maltretira lokalce) i vojska Afričke Unije napadnu Al Šabaab, tzv. "naoružanu opoziciju", teškom artiljerijom. Tada bih se našla u drugom svetu. Hotel se nalazi deset minuta od kompleksa vojske Afričke Unije. Borci iz Al Šabaaba nisu obučeni za korišćenje artiljerije. Umesto da precizno izračunaju položaj mete, oni jednostavno upere artiljeriju ka kompleksu AU, a zatim se brzo premeštaju, kako ovi ne bi stigli da proračunaju odakle je napad došao. Al Šabaab se zato bori frustrirajućom gerilskom taktikom: gađaju, brzo beže, ponovo gađaju. Pošto se nikad ne trude da izračunaju gde gađaju, često bombarduju delove grada u kojima žive civili, pa mnogo ljudi pogine. Druga taktika je da napadaju iz gusto naseljenih delova grada, pa ne možeš da ih razlikuješ od civila. Tako trupe AU gađaju Al Šabaab, a pogode civile. Međutim, između dve bitke postoje mirni periodi. Ti tihi periodi obično su najopasniji jer tada znaš da neko planira smrtonosni napad, ali nemaš pojma gde će udariti.

Somalijci su zaista čvrsti ljudi. Mislim da su se pomirili sa sudbinom, nastavljaju da žive znajući da svakog trenutka nešto može da im se dogodi. U jednom trenutku su živi, u sledećem ih možda više neće biti. I ja sam se tako osećala tamo."

***

Dauntaun, centar Najrobija

***

Post-izborno nasilje

Još jedan razgovor sa Ketrin. Ovaj put pričamo o post-izbornom nasilju, posle izbora početkom 2008. godine, kada su se Kenijci međusobno poklali jer su obe strane optužile jedna drugu za izbornu krađu. Poginulo je oko 1.500 ljudi.

"Kako je to počelo?", pitam.
"Političari su sve organizovali. Bukvalno su huškali narod da se pobije, preko televizije."
"Ta priča mi je dobro poznata", kažem joj. "Gde su sada ti političari?"
"A gde bi bili? U parlamentu. Arhitekte post-izbornog nasilja i dalje žare i pale na političkoj sceni, iako neke od njih traži Hag."
"Kako je nasilje prestalo?"
"Prestalo je tako što su velike sile podviknule. U Keniji ima mnogo investicija, a i strateški je veoma važna. Zbog trgovine. Zbog borbe protiv terorizma. Podviknule su Ujedinjene Nacije. Podviknula je Amerika. I političari su ućutali, i sve se smirilo."
"Ko je tačno ubijao koga?"
"To je na plemenskoj osnovi. Pleme Kikuju je najbrojnije. Njihov glavni protivnik je pleme Luo, a tu je i pleme Luhja, kome ja pripadam. Luhje su tada jako nastradale, iako su bile veoma skromne u izbornoj trci."
"Kod nas, na Balkanu, ti sukobi se ne nazivaju plemenskim, nego etničkim. Nego, da se velike sile nisu umešale", pitam, "da li misliš da bi se u Keniji mogla ponoviti Ruanda?"
"Vrlo lako. Zapravo sam sigurna da bi se ponovila. I, znaš šta? Svi ti ljudi su još uvek tu. I oni koji su klali, i oni koji su ih na to huškali. Sredinom ove godine je referendum, i ja već vidim kako se povlače linije fronta, duž istih onih linija iz 2008. I ne dopada mi se to. Zato se uskoro selim u drugi deo grada."
"Zašto?"
"Ovde žive Kikujui. Ja sam Luhja. Imam pogrešno prezime. Ne razumem njihov jezik. Neću da sedim i čekam i mislim kako nema šanse da se to dogodi."

Kažem joj kako su, u Jugoslaviji, mnogi ljudi mislili da nema šanse da se to dogodi. Kažem joj kako sam ja 1999. mislio da nema šanse da neko bombarduje Novi Sad. Kako mi je to izgledalo kao naučna fantastika, nešto sasvim nepojmljivo. Ali eto, dogodilo se. I sad, da čujem da se šuška nešto o bilo čemu sličnom, ne bih se dvoumio da li ću da poverujem. I ja bih se, na njenom mestu, odselio.

"Ljudi su dosta slabo civilizovani", kaže ona. "Malo treba pa da počnu da se ubijaju."
"U pravu si", kažem, "ja nekad tako šetam svojim gradom i posmatram ljude na ulici, i mislim - evo, daj im razlog, ma koliko labav i nategnut razlog, i istog trenutka će se poklati."
"Kada to imaš na umu", kaže, "onda se bar nećeš iznenaditi kada počne."

Kasnije razgovaram sa Doris, na istu temu. Pitam je da li oseća neki plemenski identitet.

"Vidiš, pre tog talasa nasilja niko nije mislio o svom plemenu i pripadnosti njemu. Međutim, kada je počelo, svako je u sebi otkrio svoje pleme, svako je osetio nešto plemensko i nagonski se okrenuo svojima. Jedna prijateljica je prestala da se druži sa mnom zato što obe pripadamo premenu Luo, a ja se družim sa Kikujuima. Misliš da pleme nije tu, da nije bitno, da je to neka prošlost, ali onda shvatiš da ga zaista osećaš."

***

slončić u slonovskom sirotištu "Dejvid Šeldrik", u predgrađu Najrobija

***
Virus smrti

Gledamo fotke na laptopu. "Ovo", kaže Doris, "je kuća u kojoj sam odrasla. A ovo je moja majka. Otac je imao tri žene. Dve su umrle. Mama je sada sama."
"Od čega ti je tata umro?"
Pauza.
"Od side."
"A njegove dve žene?"
"Isto."
"Kako je tvoja mama?"
"HIV pozitivna. Pije lekove, dobro joj je. Može normalno da živi. Već je i stara, ima 68 godina."

Posmatram fotografiju starice u crnom. Ima velik, staromodan crni šešir i debele naočare. Iza nje se vidi stara seoska kuća, koja bi mogla biti bilo gde u Srbiji. Ona izgleda kao dobroćudna bakica. Nekako mi je teško da sve to povežem sa strašnom bolešću.

"Tata je umro od side, i zarazio je sve tri svoje žene?"
"Da."
"Koliko je dece imao?"
"Trinaestoro."

Malo oklevam sa pitanjem, ali šta je-tu je, kad smo već dotle stigli. Pitam:

"Da li je neko od vas zaražen?"
"Nije. Testiram se svake godine. Svi smo zdravi, hvala Bogu."

***
Harambe i zidanje Skadra

Pošto je Doris sada bez posla, pomalo je zabrinuta za svoju finansijsku, a time i svaku drugu budućnost. Pitam je kako to da, od velike plate koju je dosta dugo imala, nije kupila stan.

"Pa, recimo da imam neke svoje... Projekte."
"Projekte?"
"Sećaš se mog nećaka Brajana, koga si upoznao? Ja ga školujem. Plaćam mu koledž."
"Zašto?"
"Porodica je ovde veoma bitna. Ne možeš imati i ne dati svojima."
"Da li su bar zahvalni?"
"Pa, ne. Eto, recimo, Brajan je lenština. Prošle godine ga je mrzelo da ode da se upiše na narednu godinu koledža. Umalo da propusti upis! A znaš šta mu je bio izgovor? Nisam mogao da čekam, red je bio dugačak..."
"Dobro. Šta još?"
"Drugi projekat je... Pa, pomalo čudan."
"Slušam te."

Ona okleva, gleda u prazno, a onda ipak govori:

"Vidiš, moj tata, pre nego što je umro, poklonio je selu jednu malu njivu. Njegova poslednja želja je da se na toj njivi sagradi crkva."
"Daaa?"
"Tu crkvu gradimo mi, njegova deca."
"Zidaš... crkvu?"
"Pa, da."
"Koliko dece zida tu crkvu?"
"Moji braća i sestre su često u lošoj finansijskoj situaciji, tako da je, faktički, gradim samo ja."
"Nemaš svoj stan, a zidaš - crkvu?"
"Znam da je to teško razumeti, ali to je moj dug ocu, koji moram da odužim."
"Od čega je crkva? Od drveta, kamena, ...?"
"Od kamena."
"Koliko je još ostalo?"
"Skoro je gotova. Samo još neke sitnice. Nadam se da ću je uskoro dovršiti. Kada sam rekla mami da sam dala otkaz, prvo što je pitala bilo je: "A crkva?"

Sutradan odlazi u centar, da se nađe sa starijim bratom. Nije ga dugo videla, a sem toga brat joj duguje neke pare. Nada se da će joj sada vratiti, jer ona nema posao i svaki dinar joj je važan.

"Kako je bilo sa bratom", pitam.
"Lepo, ispričali smo se."
"Da li ti je vratio pare?"
"Pa, ne. Eto, ispričao mi je da je sad u gužvi, ima puno problema."
"I?"
"I onda sam otišla i podigla pola svoje poslednje plate, i dala mu."
"..."


Najrobi, ulični prizor

Nešto kasnije mi objašnjava šta je to "harambe":

"Harambe je reč na svahiliju, koja znači okupljanje, zajedništvo. Tu ideju je lansirao bivši predsednik, Arap Moi. On je otvoreno pozivao Kenijce da se udruže i pomažu jedni drugima. Recimo, komšije skupe pare, pa iškoluju neko siromašno dete. Ta tradicija je još uvek živa, iako ju je nova vlada zabranila."
"Zašto bi neko zabranio harambe?"
"Zbog političke zloupotrebe."

Kažem joj da knjiga koju upravo čitam, a koju sam kupio u knjižari u Najrobiju, kao da govori o njenom životu. Radi se o mladom čoveku koji je završio školovanje i iz sela došao u prestonicu, ali uopšte ne može da uradi ništa za sebe, jer ga rodbina stalno maltretira pismima u kojima traži pare. I on, pošto ne može da odbije, jedva uspeva da preživi.

"Tako je to u Keniji", kaže ona. "Rodbina uvek gleda u tebe. Ne razume da je u gradu život skuplji, i da ti imaš sopstvene planove. Zato je teško. Jedva čekam da Brajan završi koledž, i da dovršim crkvu."
"Kada ćeš je dovršiti?"
"Nadam se, do kraja ove, 2010. godine."

***


bradavičasta svinja, izgleda, zna nešto što ja ne znam

Napomena

Beleške iz Najrobija su, možda više nego bilo koji drugi dosadašnji post, nastale u velikoj brzini, ali to nije jedina otežavajuća okolnost. Pošto smo, silom prilika, preskočili Etiopiju, za koju smo bili temeljno pripremljeni, osetili smo se kao da nešto gubimo, i kao da celo putovanje nešto gubi: onu celovitost, lepu zaokruženost koju je bilo zamišljeno da ima. Onda smo shvatili da će i viza za Južnu Afriku, po svoj prilici, predstavljati ozbiljan problem. Usledilo je novo presabiranje, prebrojavanje snaga, razmišljanje, okapanje nad mapom - i to Guglovom, jer smo papirnu, ma koliko to neverovatno zvučalo, zaboravili da ponesemo na put. Osetili smo se kao da nam putovanje izmiče, beži, odbija da teče onamo kuda mi želimo i odvlači nas na sasvim drugu stranu, tamo gde nismo ni mislili da ćemo ići, nespremne i zbunjene. Tako smo u Najrobiju ostali desetak dana, pokušavajući da pohvatamo konce i redefinišemo svoj boravak na afričkom kontinentu. Malo smo se ulenjili, malo smo usporili, između ostalog uljuljkani lepim prijemom i odličnim ljudima koje smo ovde pronašli.

Ukratko, Marko i Lazar odlaze za Mombasu, na istočnoj obali, a zatim u Tanzaniju. Uroš odlazi u Ugandu i Ruandu. Kasnije ćemo se opet naći, pa nastavljamo dalje zajedno.

***

uspešna saradnja slona i čoveka, slonovsko sirotište Dejvid Šeldrik

***
Nagradna igra

Zajedno sa putovanjem nastavlja se i nagradna igra. Prethodnu nagradu osvojio je panonski, za pitanja koja je smislio za Sudance, a koja smo im mi postavili: šta čini sudanski identitet, i šta je potrebno da se završi sukob u toj zemlji, o čemu ste možda čitali u prethodnim postovima.


Najrobi, park Uhuru

Evo i novog pitanja. U naizgled beskrajnoj plejadi likova koji krase kenijske autobuse, zapažamo i izvlačimo tri: Isus, Barak Obama, Osama Bin Laden. Nagradu dobija onaj ko najbolje uspe da nam objasni šta je to zajedničko za ovu trojicu, što ih čini podobnim za ukrašavanje autobusa :)