Uroš:
31/12/2009, Potraga za poštom

Razglednica iz Sudana. Nije nešto što bi svako poželeo, istina, ali šansa da je dobijete nije mnogo veća od toga da Zdravko Čolić postane Predsednik Srbije. Kupili smo i naškrabali ih, zato, nekoliko juče. Još samo da pronađemo poštu.

"Izvinite, gde je pošta?", pitamo doteranog Sudanca u odelu, nedaleko od Al Kabir džamije.
"Tamo.", pokazuje na desno.

Utom prilazi drugi i odlučno protivureči: "Ne, ne -- tamo!". I pokazuje na levo. Dok se njih dvojica svađaju, polazimo pravo.

Ubeđuju nas, ubrzo, da je pošta sigurno, eno, u onoj tamo visokoj zgradi. Hajde da poverujemo. Ulazimo u soliter.

"Post, post, gde?", pitamo, pokazujući razglednice.
"Da, da, pošta je na četvrtom spratu, tamo su vam stepenice", predusretljiv je jedan od lokalaca. Odlazimo do stepenica.
"Ne, ne, idite liftom", poručuje drugi. Vraćamo se do lifta.
"Ne, ne, stepenicama!" Ipak idemo stepenicama.

Posle desetina minuta i tuce pomagača, stižemo do četvrtog sprata.

"Post?"
"A ne, nije to ovde, to je na petom spratu." Odlazimo na peti.
"Žao mi je, nema pošte ovde, ali se vratite na četvrti, tamo je sigurno." Vraćamo se.

Prilazimo uniformisanom licu sa očajnim izrazom našeg lica.

"Jeste, ovde je pošta. Prođite kroz ova siva vrata." Napokon! Srećni prolazimo kroz vrata. Tu nas čeka naredni osmeh: "Da, da, pošta. Tamo, iza onih vrata". Prolazimo.

Više nema vrata, samo jedan sobičak. Prostorija izgleda kao kancelarija direktora male banke; za stolom sedi uglađeni Sudanac, sa kravatom i podvaljkom, koji izgleda kao direktor male banke.

"Ovo je pošta, je l tako? Želimo da pošaljemo razglednice."
"Ma kakva pošta! Ovo je banka! Nema u celoj ovoj zgradi nikakve pošte!"

Posle još nekoliko sati smucanja od jednog do drugog nasmejanog kerbera sudanske dezorijentisanosti, dolazimo do velike zgrade koja bi, po prvi put, zaista mogla biti pošta. Gle, i piše "Post"! Međutim, ispod natpisa čuče vrata zamandaljena divovskim lokotom. On, tako zarđao, izgleda kao da su ga zaključali još pre više decenija, u vreme kada su Britanci odlazili odavde.

Možda iz Kenije uspemo, pomislim, pun glupave nade.

Lazar:
31/12/2009, Husam: U zemlji snova

Husam nam se uvek iskreno obraduje, kao da smo dugogodišnji prijatelji koji se odavno nisu videli, a ne neko koga je upoznao pre nekoliko dana. Priča mi kako bi voleo da Sudan postane kao Evropa, jer bi onda mogao da nađe devojku.

„Lako je vama“, kaže, „neko ti se svidi, i možete da budete zajedno. Ovde je problem već i ako šetate ulicom.“
„Čekaj“, kažem mu, „ne ide to baš tako. Meni, a i mnogim ljudima koje znam, to nikad nije bilo ni blizu tako jednostavno.“
„Kako?“
„Vi svi ovde mislite“, kažem, „da je u Evropi sve kao u snu ili holivudskom filmu. Mislite da je dovoljno živeti u liberalnom društvu, pa da emocionalni život bude savršen. Ogromna većina ljudi koje znam ima ozbiljne probleme na tom polju. Mislim da ima mnogo više loših nego dobrih veza.“
„Ali bar imaš šansu“, kaže, „imaš mogućnost da biraš.“
„Tu se slažem. Samo kažem da je pogrešno misliti da je ta mogućnost dovoljna da čovek bude srećan.“
„Sudan se menja“, kaže on. „Moj deda se oženio sa sedamnaest godina. Imao je četiri žene i dvadeset petoro dece. Zamisli! Sada ljudi uglavnom imaju jednu ženu, i do petoro dece. Mladi ljudi žele da žive kao što se živi na Zapadu.“
„Da li uspevaju u tome?“
„Mislim da ne. Ima tako mnogo loših brakova! Ljudi nemaju priliku da zaista budu zajedno pre braka, i onda tek posle venčanja otkriju sa kakvom su se budalom spetljali.“
„Da li se ljudi razvode?“
„Naravno. Sudan ima ogroman procenat razvoda.“
„Meni se čini“, kažem, „da i u Srbiji ima mnogo loših brakova. Većina njih je, kad zaviriš iza kulisa, ili loša, ili osrednje podnošljiva.“
„Kako to?“, pita on, „ako ljudi mogu dobro da se upoznaju pre braka?“
„Ne znam“, kažem. „Možda ljudi ne umeju da iskoriste slobodu koju imaju. Nemoj me pogrešno shvatiti: ja se slažem da je nama mnogo bolje. Samo ne želim da zamišljaš neku zemlju iz snova u kojoj je sve lako i savršeno.“
„Pretpostavljam da si u pravu“, kaže, „ali ja bih ipak voleo da je ovde malo bolje.“

Marko:
31/12/2009, Neveste

Nalazimo se sa Sahom u centru grada, kasnimo tričava tri sata. Na njenom licu ozarenost i zabrinutost
"Gde ste do sada?"
"Izvini, odbili su nas za etiopsku vizu, morali smo nešto da završimo."
Odlazimo ka etnografskom muzeju, protiv svoje volje, ali pošto su devojke insistirale da nas povedu u obilazak, prihvatamo. Tamo je trebalo da se nađemo i sa Dilom i Isrom. Dok smo tražili nepostojeću poštu, Sahi je zazvonio telefon.
"Problem", kaže Saha, vidno utučena.
"Šta se desilo?" - pitamo.
"Moja tetka, zvala je da kaže kako me je videla sa tri bela momka i da će me prijaviti tati."

Kroz glavu mi prolaze njene reči kako živi sa zlom tetkom zbog koje stalno plače, dok su joj roditelji u Saudijskoj Arabiji.

"Šta će ti reći otac?"
"On je dobar čovek, biće na mojoj strani. Pozvaću ga da mu kažem."
Naredna dva sata neuspešno je pokušavala da dobije oca, sve vreme pokušavajući da sakrije utučenost. Čim bismo joj se obratili, potisnula bi duboku zamišljenost osmehom, i odmahnula rukom da je sve u redu. Konačno, dobila ga je.

"Šta je rekao?"
"Da je sve u redu, samo da ne idemo u puste ulice, a tetki će da održi lekciju, ona treba da me pazi, čuva, a ne špijunira i preti!"

U međuvremenu, Dila i Isra su nas čekale na pogrešnom mestu, pa smo odlučili da se nađemo ispred muzeja koji umeju da nađu, Nacionalnog. I Husam je pozvao da se vidimo, pa smo mu zakazali sastanak na istom mestu, prethodno proverivši sa Sahom da li je u redu da nam se pridruži lokalni muškarac.
Tek što smo seli ispred, nailazi Husam sa još dva druga, a nepun minut kasnije, Dila i Isra sa drugaricom. Sedim između Sahe i Dile.

"Nedostajao si mi", obaća mi se Dila, pomalo prkosnim pogledom.
"Š... šta?"
"Nedostajao si mi!"
"Kako smeš tako nešto da mu kažeš?!" - Saha širi ruke u neverici.
"On je stranac, smem da mu kažem šta hoću. Nedostajao si mi!"

Ulazimo u muzej i šetamo među nezanimljivom zbirkom.
"Muž! Ti si moj muž." - došaptava mi Dila.
"Jeeeeel?"
"Ideš kući sa mnom."

Zatim pita Lazara, na arapskom, da li sme da me vodi njenoj kući, što on sa zadovoljstvom podržava. Ja nemam pojma šta se dešava.

Prilazim Sahi da proverim o kakvoj se tačno šali radi.

"A ne ne, nemoj meni da prilaziš, idi kod nje, zabranjeno mi je da budem pored tebe."
"Šta bre?"
"Mužu, dolazi ovamo!" - dovikuje Dila.
"Dolazim..."
"Volim te!"
Smeškam se, pomalo neprijatno, nisam sasvim siguran u kojoj meri se radi o šali, u kojoj o zbilji. Razmišljam kako joj je ovo verovatno prvi put u životu da može da flertuje sa nekim, a možda i poslednji.

Ispred muzeja se dogovaramo da odemo do mosta sa koga se navodno mogu videti različite boje Nilova, dok se stapaju u jednu reku. Saha me poziva da dođem u stranu.

"Hoćete li da pođemo sa vama? Da li vam dosađujemo?"
"Odakle ti sad to?"
"Jedan momak nam je sugerisao da bi trebalo da odemo kući..."
"Koji momak?"
"Ne mogu da kažem."

Dok sam se okrenuo i pogledao dva Husamova prijatelja, posebno jednog sumnjivca, Dila je već prišla da se pozdravi, jer mora kući. Za njom i ostale devojke. Dok smo shvatili šta se dešava, družina je rasparčana, devojke pobegle. Zatim su, ekspresno, otišla i ona dva momka, verovatno primetivši da mi nešto raspravljamo i gledamo u njih... Husam se kleo da nijedan njegov prijatelj nikada ne bi rekao tako nešto.

Uroš:
31/12/2009, Doček Nove u Rumuniji

Sedimo u restoranu sa Husamom i pričamo o Kraju godine. Ovde u Kartumu, na trideset i više stepeni saharskih drumova, tridesetprvi decembar deluje kao tuđ datum. Teško je poverovati da će za nekoliko sati početi Nova godina. Husam se smeje i veli kako on ne može da zamisli sneg.

Posle mesec dana u pustinji i islamskim zemljama, maštamo o vinu, pivu, kvalitetnoj ribi, ćevapima... Ništa drugo do jedne domaće gozbe ne bismo od Deda Mraza poželeli.

Sudancima institucija Nove godine ne znači mnogo. Da im prvog januara nije nacionalni praznik oslobođenja verovatno ne bi ni primetili da se kalendar obrnuo. Uz šerijatsku zabranu alkohola, jasno je koliko je ovde besmisleno čekati novogodišnju ponoć. Srećom, naša hostesa, Džes, pozvala nas je juče na žurku mirotvoraca Ujedinjenih nacija. Predrasude smo da oni i ovde u Kartumu, po običaju, zarađuju svoje bezobrazno visoke plate pukim postojanjem na zavađenim prostorima i nemaju mnogo pojma o lokalnom svetu, te odlučujemo da obezbedimo sebi dobro društvo, pravo, sudansko.

"Husame, vodimo te sa nama na žurku!"
"Ali, nisam siguran..."
"Ma, ideš sa nama. Bićes jedini crnac tamo."
"Hajde!", pristaje naš drugar.


Kartum, kej pored Nila: drvored i beli Mesec, koji je vidljiv već od ranog popodneva

Žurka se odvija u novoj i doteranoj zgradi. Ispred je, kao i svuda u Kartumu, peščani drum i razbacano smeće -- još jedan očit raskorak u ambiciji ovdašnjih građevinaca i urbanista. Husam i nas trojica pratimo Džes i njenog prijatelja iz UN-a. Otvaraju se vrata, i...  iznenadjenje!

Evropski opremljen, uglancan stan; redovi tanjira sa ukoso sečenim šnitovima kobasice, sa maslinama, šopskom salatom, prasetinom, dimljenim lososom, belim sirom i kačkavaljem; flaše piva i vina; i družina kršnih, veselih momaka, svih redom iz Rumunije! Oni zapravo rade kao lokalni telohranitelji uplašenih stranaca i daleko su od hladnoće i licemerja iz nasih predsrasuda.

"Sada morate jednu čašicu domaće rakije, komšije Srbi!", poručuje jedan od momaka.

Tako, presrećni, provodimo pravi balkanski Doček, uz kolo i prasetinu. Lepši poklon, priznajem, dobiti mogli nismo.

Husam se drži za grlo i stomak. Ljuta je bila, istina. Kaže, ovo mu je prvi put da pije. Nudimo ga pivom i vinom. Husam gleda u alkohol kao u zabranjeno voće: privlači ga i plaši ga se u isto vreme.

"Ništa mi neće biti?"
"Ako budeš jeo dovoljno hrane i pio mnogo vode -- sigurno neće. I, naravno, nemoj piti mnogo za prvi put."

Kao što ovde devojke veruju da su muškarci, gradovi, putovanja, Internet -- zapravo sve izvan kuće -- jedno veliko zlo i nepresušna opasnost, tako se momci plaše alkohola i svinjetine. Poslušnost i  kontrola postižu se, kao i obično, strahom. Da li duševni mir i život lišen briga opravdavaju manipulaciju, neznanje i izolovanost od modernih tokova i vrednosti?

Pitam Husama, "Hoćes li probati i prasetinu?"
"Pa... što da ne. Kako da znam je li zaista loše ako ne probam?"

Podrivanje temelja islamskog gurmanskog celibata, moram priznati, prija i okrepljuje. Shvatam da je čitava naša otvorenost ka drugačijim kulturama i prezir prema etnocentričnosti zapravo laž. Mi verujemo da su kulture ravnopravne sve dok one poštuju naše, zapadne vrednosti; na primer, ravnopravnost žena ili važnost kreativnosti i kritičkog mišljenja. Osećam kako mi je veoma teško da razumem i opravdam društva koja se kreativnosti i sumnje beznadno plaše; da naš i njihov svet tretiram ravnopravno. Kišova rečenica "Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji." odzvanja mi u pameti. Međutim, da li je to samo sofisticirani vid fašizma? Ne znam, ali priznajem da ću se radovati kao dete kada budem ušao u zemlje bez uferedženih žena.

Husama alkohol brzo hvata. Smeška se i raduje. Oči mu se cakle. Dok pričamo sa Džes, začuje se domaća rumunska muzika. Okrećemo pogled i vidimo Husama kako plete kolce sa domaćinima!, srećan kao saharska zemlja kada se Nil izlije. Veoma je talentovan. Stari afrički osećaj za ritam!

Razmišljam o tome kako je na prelazu iz Egipta u Sudan muzika naprečac postala bolja, ritmičnija, melodičnija. Čak je i zapevanje -- pardon, čitanje -- Kurana postalo prijatnije.

Pričaće Husam sutra kako ga je bolela glava, kako nije mogao da se koncentriše, kako je gledao u svoju majku kao u duha... ali neka. Samo da ga ne uhvate revnosni režimski islamisti i osude na pravičnih četrdeset udaraca bičem. Dok kipi od radosti obećava nam: "Doći ću u Srbiju, sigurno!"

Veselje, smeh i ćaskanje, zalogaji i gutljaji, nastavljaju se do polovine noći. Nova godina već stiže do Atlantika, i dalje, guta ovaj svet... Kao da vidim crnog Deda Mraza iza zavese, kako se smeška i u ruci drži naše nevidljivo pismo sa željama za Novu godinu. Pitam se samo kako je naseo na to da smo u 2009. bili dobri i pametni...

Lazar:
A koje si ti boje? Crnci, belci, crnobelci, belocrnci, smeđi, žućkasto-braonkasti i ostali

Sudan je neverovatna etnička mešavina. Sudanci postoje u svim mogućim nijansama, fizionomijama i visinama. Mešanjem gomile raznorodnih naroda nastao je dubok i kvalitetan genetski bazen. Postoje ljudi čija je koža sasvim, zift-crna, kao da upija svetlost, a u licu izgledaju kao neko koga biste sreli bilo gde u Srbiji. Koža ide, kroz nijanse, sve do sasvim bele, ali čistih belaca je sasvim malo: za dve nedelje u Sudanu, sreli smo svega nekoliko. Međutim, oni su izgledom i načinom odevanja izgledali toliko lokalno, da smo jedva uspeli da shvatimo šta je to čudno na njima. Sudanci iz visokih plemena, Dinke, predstavljaju prave divove, čije glave vire iz ulične gomile.

Omdurman, okupljeni prolaznici slušaju uličnog pripovedača

Sudanci sa juga, tzv „Afrikanci“ (jer mnogi sa severa sebe smatraju „Arapima“), su nešto niži, i imaju jake, grube crte lica i tamnu kožu. Njihove žene ne nose marame, a kosu farbaju u zarđalo crveno i upliću u nezamislivo smele frizure. One su veoma lepe, vitke, odlučnog, pomalo zastrašujućeg pogleda. Muslimanke pokrivaju kosu maramom, a poneka i celo lice, mada mnogo ređe nego u Egiptu. Gotovo u svakoj grupici ljudi sreću se i ljudi veoma svetlog tena, i srednje tamni, i potpuno crni. Jedni imaju sasvim svetle dlanove, a drugi potpuno tamne. I tako dalje. Podela na crnce i belce ovde je potpuno beskorisna i sasvim neupotrebljiva.

Omdurman, dobroćudni deda insistira da se unuci slikaju

02/01/2010, Omdurman: pijaca i derviši

Kartum i Omdurman su jedan grad, grad-dvograd, razdeljen rekom i spojen mostom. Omdurman je Kartumov stariji brat. Poznat je po nekoliko stvari: dervišima koji se do iznemoglosti vrte na ogromnom groblju Hamid Al Nil, najvećem sudanskom bazaru, i grobnici Mahdija, sudanskog proroka iz poznog 19. veka, koji je uspeo da ujedini ratnička beduinska plemena i povede ih protiv Britanaca. Mahdijeva grobnica je danas prazna - Britanci su se itekako osvetili, bacivši svečev pepeo u Nil.


bazar u Omdurmanu

Jedini problem sa najvećim, kako kažu, bazarom u Sudanu, jeste utvrditi gde tačno počinje. Izlazimo iz autobusa na malom trgu, odakle počinje ulica u kojoj svi prodaju cipele (trenutno su u modi životinjski dezeni: tigraste, zebraste, zmijaste, slonaste, leopardaste). Da li je to čuveni bazar?


Ko ovde ne nađe cipele za sebe, taj neće nigde...

Upadamo u ulicu prodavaca ženskih đinđuva i kozmetike - sve uvezeno iz Kine i Indije. Ulica povrća. Ulica začina. Ulica dušeka za krevete. Ulica lonaca i šerpi. Od gužve, mirisa, buke, sunca, pomalo mi se vrti u glavi. Bazar nema jasne granice: jedno pogrešno skretanje i izašao si, drugo pravo skretanje i ponovo si unutra.

Druga omdurmanska zanimljivost - sufiji, islamski filozofi-mističari, na koje se zvanični islam već više od hiljadu godina mršti, ali ih toleriše jer su, na kraju krajeva, iskreni vernici, premda pomalo na svoju ruku. Okupljaju se svakog petka na velikom groblju, gde se satima bave svojim ekstatičnim plesom, slepi i gluvi za sve oko sebe. Raja k'o raja, uvek se okupi da ih gleda, bodri, podržava, kao i da i sama pocupkuje u ritmu muzike. A mi k'o mi - moramo pa moramo da zabodemo nos i u to.


Omdurman: džamija na groblju

Groblje je stvarno ogromno, ali nadgrobni spomenici su skromni: oni imućniji su sebi priuštili tek nešto malo veće od cigle, dok siromašniji imaju poboden štap i parče lima, pa večno počivalište deluje više kao divovska bašta na kojoj je obeleženo šta je gde posađeno. Na kraju krajeva, ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga...

Tu je i jedna kupolasta džamija koja izgleda sasvim kao ruska crkva, što dodatno zbunjuje: kao da nije dovoljno što se gomila ljudi okupila da lumpuje nad glavama onih kojima je obećan večni mir. Svejedno, lepo je da groblje ne bude samo zaboravljena, zaparložena parcela u dalekoj periferiji, daleko od očiju i srca; preci leže dole, potomci skakuću po njima, da bi, jednog dana, i oni legli dole. I tako dalje.

Derviški ples ili, kako će vas svi revnosno ispraviti, molitva, predstavlja čudnu sinergiju islama i Afrike. Snažni, dinamični ritmovi pomešani sa repetitivnim polupevljivim izgovaranjem nekoliko reči, sve brže, sve jače, sve glasnije, dok ti se ne zavrti u glavi, dok zemlja (i oni u njoj) ne počne blago da podrhtava pod stopalima, dok se svi zvukovi i pokreti ne sliju u jedan veliki zvukokret. Raja je poređana u velik krug, unutar koga derviši igraju, vrte se, skaču, padaju, ustaju, valjaju se po zemlji, diriguju, mašu motkama, kade mirisnim dimom. Svi su veoma ljubazni, nikome ne smeta što smo tu, što ih guramo da bolje vidimo ili fotografišemo, čak mi pružaju ruku dok stajem na grob kako bih se popeo na zid, odakle ću imati bolji pogled. Mnogo osmeha, mnogo rukovanja, sveopšta euforija na koju, izgleda, niko nije imun.

derviš

Posle nekoliko sati, ritmovi se polako stišavaju, pokreti usporavaju, a sunce zapada za grobljanski zid. Svet se polako budi iz transa i, pošto su derviši popadali po prašini od iscrpljenosti, okreće se drugoj najvećoj atrakciji na groblju. Da, to smo mi.

Prilazi jedan čovek, rukujemo se, par kurtoaznih pitanja, "Pa kako je kod vas, u Jugoslaviji, jel bolje sada?", i tako dalje. Drugi, treći, četvrti. Deseti. Trideseti. Pedeseti. Uskoro stojimo okruženi ogromnom masom ljudi, koji se svi guraju da bi došli do nas. Svako ima nešto da pita, nešto da kaže, nešto da doda, makar samo da nam poželi dobrodošlicu, pita kako se zovemo, i kaže nam svoje ime. Jedan deda sa močugom uspeva da se probije do nas, pa kaže - "Jugosloveni nikad ranije nisu dolazili ovamo. Sigurno vam je sada bolje u zemlji, sada ste bogati, možete da putujete." Taman zaustim da mu objasnim kako i nismo baš tako bogati, kada se krupan brka probija kroz masu, pravo do nas:

"Budite naši ambasadori! Eto, vidite kakav je Sudan, vidite šta je Sudan. Kada odete u svoju zemlju, ispričajte svima. Recite im šta ste ovde videli, recite im kakvi smo zapravo. Ovde niko ne dolazi. Raširite informacije o nama. Recite svima, u svojoj zemlji, kakvi su Sudanci."

Obećavamo da hoćemo, a zatim polako razmičemo ljude i saplićemo se, u mraku, preko niskih zemljanih humki, tražeći izlaz. 

Uroš:
03/01/2010, Zubi pustinje

Stojim ispred Meroe piramida, ostataka grada drevnog Egipta, prestonice kraljevstva Kuš.

Iza mene su sati i sati ispuzavanja iz Kartuma, mnogo pogrešnih putokaza i promašenih puteva, previše sredstava transporta, i, možda ponajviše, zaista dirljive sudanske dobrodošlice. Ulaznice sam platio upola cene jer dolazim iz "Jugoslavije" (reče dekica, "Jozib Brouz Titou!").

Oko mene je kamenito-peščana pustinja, sa puno dina, onih pravih, sitnog bež-crvenkastog peska, koji se kao sneg nanosi i prenosi preko pustoši. Poneko žbunče hrabro životari u ovom žutilu; poneki leptir proleće pored moje glave kao prava fatamorgana. Kao da pesak vibrira čineći kožu stvorenja-pustinje. Piramide mi se čine kao zubi ove prelepe zveri koja će me progutati u sebe i pretvoriti u pesak, u magarca, u još malo žutog.

sudanske piramide u Begraviji

Sam sam. Šetam po dinama i upadam u pesak, kao u nanose snega. Skidam patike i trčim, bacam se, klizim i letim. Vrištim u sebi od detinje radosti, zamišljajući da živim u nekakvom snu ili posteru. Sve je ovo jedna izmišljotina, kažem sebi, previše lepo i besmisleno da bi ikada moglo da nastane.

Beduini prolaze na kamilama, tek poneki turista.

Zamišljam onog ludog Italijana koji je eksplozivom pljačkao blaga sudanskih piramida. Pokušavam da sklopim profil čoveka koji bi pred ovim peskom i crnim kamenjem postavio eksploziv i pohlepno se obradovao na "Buuum!"

Sunce postaje niže i shvatam da je vreme da krenem nazad. Čekaju me Lazar i Marko u Kartumu i noćni avion za Keniju.

Prilazim opustelom putu. Vozila jedva da prolaze, mog autobusa nigde. Sunce pada. Ostati u pustinje i propustiti let? Uf! Pomisao je jeziva. Srećom, jedan kamion staje. Pokušavam da se sporazumem sa simpatičnim šoferom. Poziva me unutra. Razgovaramo tako, ponavljajući neke reči, papagajski, i ništa se ne razumemo. Ostavlja me posle oko pola sata, u sličnoj nedođiji u kakvoj me je i pokupio. Srećom, tu nailazi autobus, te se bezbedno i sa još puno komplikacija prevozim nazad, do Džesinog stana.

Premoren sam i srećan. Uši, nogavice i misli su pune peska koji uspavljuje. Možda sam zaista pretvoren u pesak? Uskoro će aerodrom, i mrak ispod nas, noć u kojoj se skrivaju Sudan, Etiopija i Kenija.