Lazar:
27/12/2009, Kartum

Kartum: crvenkasti div u žutom srcu pustinje, na ušću plavo-belih Nilova. Obeshrabruje haosom, razoružava halabukom, zbunjuje očiglednošću i parališe divljom, sirovom dinamikom. Jedna ulica asfaltirana, druga rupasto-zemljana, jedna zgrada blistavo-staklena, druga zauvek nedovršena. Glavni trg – džamija Al Kabir sa minaretima u skelama, i ogroman poluprazan parking olupanih žutih taksija. Ljudska masa kotrlja se između vozila, koja ržu i guraju se kao nestrpljivo krdo na pojilu. Grad koji ništa ne želi, ništa ne pokušava, ni na šta ne pretenduje. Sve je upravo ono što jeste: direktno, tvrdo, neposredno, govori glasno i gleda pravo u oči – baš kao i ovdašnji ljudi. Grad u kome sve deluje nemoguće: pronaći, stići, videti, uraditi. Gusto zamešeno urbano testo u kome, polako, utabavamo svoje staze, utiskujemo svoje tragove i urezujemo skrivene znakove kojima obeležavamo važna mesta: autobuska stanica, restorančić sa pasuljem i džigericom, kružni tok, bazar, džamija, most, internet kafe. U haosu koji vara nevično oko, iz dana u dan utvrđujemo svoja sitna pravila i rituale. Stružemo, čekićamo, turpijamo svoju logiku kako bi se novo okruženje glatko uklopilo u nju. Kartum nije, kao Kairo, beskrajno složen skup podsvetova, kompleksna gradska ličnost koja ljubomorno čuva svoje tajne. On je jednostavno jedan glasan rmpalija, grubijan-dobričina koji voli da ti, pri upoznavanju, srdačno protrese ruku tako da ti zaškripe kosti: da te isproba, da vidi od kakve si građe. Ako to prođe dobro, samo treba sa njim pronaći zajednički jezik, bratski ga pljesnuti po leđima, ispričati mu par masnih šala – i postaće ti sjajan drugar.

ulica u centru Kartuma

U strateški neobjašnjivo složenom manevru navigacije, vrtimo se u krugove i objašnjavamo taksisti da nemamo pojma gde nas je to doveo. On zapodeva razgovor skinuvši školjku koja visi sa retrovizora, i gurajući nam je pod nos. Sva trojica moramo obavezno da je pogledamo, u zelenkastoj svetlosti njegovog mobilnog telefona. „To je iz Crvenog mora“, kaže, sav ponosan, i smeje se kao srećno dete.


taksi na ulicama Kartuma

27/12/2009, Džes

U Kartumu spavamo kod Džes. Ona ima tridesetak godina, predaje engleski, veoma je srdačna i deluje kao osoba koja čvrsto stoji na crvenoj kartumskoj zemlji. Za razliku od većine stranaca koje smo usput sretali, ona se potrudila da nauči arapski: pravo je zadovoljstvo slušati je kako se nadmudruje i pogađa sa šoferima malog autobusa kojim stižemo u njen stan, u predgrađu.

U njenoj polici, među knjigama, s vrata primećujem engleski prevod „Na Drini ćuprije“, i u sebi ponavljam davnašnju Andrićevu misao iz Kine: neko naš je već stigao ovde.

Džes je od onih čudnih usamljenika kakvi se povremeno sreću u čudnim zabitima, na dubokoj periferiji svetskih zbivanja, gde vode neki svoj čudan, ali veoma aktivan život. Napisala je dve knjige; njene lične beleške o Sudanu, možda, jednog dana, postanu treća.

„Zašto Sudan?“, pitam.
„Zanimaju me konfliktne zone. Ovde, u Sudanu, spremaju se izbori. Predsednika traži Hag, zbog genocida. Trenutno vlada nategnuto primirje: svi nešto slute, svi nešto čekaju. Nešto će se desiti. Pravo mesto za mene.“
„Samo zato?“, pitam.
„Dobro, nije samo zato. Teško mi je bilo u Engleskoj. Odavno više ne pripadam tamo, ne osećam se dobro tamo. Nisam mogla da nađem posao. Upala sam u dugove. Ovde imam dobru platu.“
„Znači, konflikti i finansije.“
„I još nešto. Znaš, čovek nekad mora da se skloni, da se izmesti. Da na miru razmisli o sebi, o svemu.“
„Slažem se“, kažem, „nekad je teško razumeti i voleti ono što te sa svih strana okružuje. Iskoračiš iz svog života, i tek ga onda jasno vidiš.“
„Da. Sada je to Sudan. A posle – videćemo. Ko zna?“


ulica u blizini naseg kartumskog doma

28/12/2009, kaučsurfing veče: Husam, identitet

Razgovaram sa Husamom, momkom koga sam upoznao preko interneta. Husam je mršav dvadesetčetvorogodišnjak, veoma tamne, crne kože, nervoznih pokreta. Ima debele naočare, koje mu daju neki intelektualan, studentski, revolucionaran izgled. Kada se zanese u govoru, počne široko da maše rukama. Nedavno je diplomirao, sada radi kao inženjer u jednoj velikoj fabrici. Pitam ga kako doživljava Sudan.

„Ovo je moja zemlja, i to osećam. Proputovao sam Sudan s kraja na kraj. Služio sam vojsku u zabačenim selima, na istoku. Tamo sam bio učitelj. Učio sam odrasle ljude da pišu. Mislim da poznajem ovu zemlju.“
„Kako bi je opisao?“
„Jako dobri ljudi, i jako loši političari. Mlada zemlja sa krizom identiteta.“
„Isto bi se moglo reći“, kažem, „i za moju zemlju. Kako je do toga došlo?“
„Tako što su kolonijalne sile lenjirom delile kartu Afrike, bez osećaja, bez brige za čoveka. Nastale su zemlje u kojima živi mnogo naroda, i narodi koji žive u mnogo zemalja.“
„Da li postoji neki sudanski identitet?“
„Postoji ih previše. Prvo, tu je arapska kultura, tj. islam. Predsednik drži šerijatski zakon da bi podišao moćnim verskim vođama, a Saudijska Arabija ga ohrabruje. Zatim, jug zemlje naseljavaju afrička plemena, posebni narodi sa svojim jezikom, religijom i običajima. Hrišćani i animisti. Oni ne daju pet para za islamsku državu i šerijatski zakon. Recimo, zašto bi njima bio zabranjen alkohol? Zašto da prihvataju arapsku kulturu, kad već imaju svoju? Treće, tu su intelektualci, liberalni mladi ljudi koji hoće modernu, demokratsku državu po uzoru na Zapad. Da stvar bude gora, tu je i nafta.“
„Nafta barem obezbeđuje pažnju sveta“, kažem.
„Rat traje već 50 godina“, kaže Husam, „i ceo svet je odavno bio zaboravio da mi ovde ratujemo. Onda je pronađena nafta, i sada su se svi odjednom setili da je u Sudanu rat.“
„I, kako će se taj čvor raspetljati?“, pitam, „Zar ne bi bilo bolje da Sudan i na papiru postane dve zemlje, kao što to faktički odavno jeste, da jug definitivno ode svojim putem?“

Husam skida naočare i zamišljeno gleda ispred sebe. Zatim govori, mirno, blago, sa čudnim osmehom, i kao što je u Sudanu običaj: jasno i direktno.

„Ja ću biti jako, jako tužan onog dana kada se Sudan raspadne. Svi mi možemo da živimo zajedno. Potrebno je samo malo takta, malo sluha.“
„Šta je trenutno najveći problem?“
„Diktator. Ukopao se. Drži sve medije. Ljudi ne znaju šta se dešava. Da nema interneta, možda bih i ja mislio da je on veliki zaštitnik naroda. Trpa ljude u zatvore. Ali, sad će izbori.“
„Priča se da će biti pokradeni“, kažem.
„Neka ga. Nek pokrade. Ako ne izađemo, neće ni morati da se izlaže riziku krađe. Pobediće bez borbe. Tek će se onda razmahati.“

Uroš:
28/12/2009, kaučsurfing veče: Halid

Razgovaram sa Halidom, studentom mašinstva.

"Putujete kopnom?", pita me Halid.
"Da", odgovaram, "ušli smo u Sudan kod Vadi Halfe, pored Naserovog jezera, pa dole, ka jugu, kroz Abri, Kermu, Dongolu, Karimu, Atbaru, i, evo, Kartum. Čitav severni Sudan."
"Ih, ih! Pa ti si više video Sudana od mene, a ja ovde živim čitav život!"

Sudanska kultura ne vrednuje mnogo putovanja, premda, kad smo kod toga, ne vrednuje ih ni srpska.

"Zašto", pita me Halid, "vi zapadnjaci toliko putujete?"
"Hm... iskren da budem, ja se ne osećam sasvim kao zapadnjak, a ljudi iz moje zemlje ne putuju uopšte mnogo. Nas trojica smo na neki način, po tom pitanju, crne ovce našeg društva. Srbija spada u siromašnije evropske zemlje, pa je to jedan od problema, ali se ne slažem da je u tome ključ. Na primer, Rusi i Poljaci su uglavnom vrlo siromašni, često više od nas, pa putuju masovno, često i sa par novčića u džepu. To je pitanje kulture."
"Ali zašto putovati?"
"Hm... pokušaću da prevedem matoru izreku iz našeg kraja. Kaže, "putuješ da ti dupe vidi puta" ("so your ass could see the road"). Ne znam, teško je odgovoriti..."

Halid se smeje i nastavlja, "Ja sam do sada putovao samo u Maleziju. Razmena studenata. Bilo je divno!"
"Malezija! Joj! Znaš, upoznali smo jednog dedu na severu Sudana koji tvrdi da vaša vlada sav novac ulaže u jedan grad u Maleziji, u koji planiraju da pobegnu kad skupe dovoljno plena."

Halid umalo ne pada na pod od smeha.

28/12/2009, kaučsurfing veče: Muhamed

Uskoro nam prilazi Muhamed, diplomac Građevinskog fakulteta. Sa putovanja, prelazimo na temu muško-ženskih odnosa.

"Hteo bih ja devojku", priča Muhamed, "ali sam realističan. Prvo treba da diplomiram, pa odužim obavezu, pa nađem posao. Tek onda ću naći ženu."
"Nećeš tražiti devojku pre braka?"
"Ne. Znaš, treba meni devojka za dušu i telo (my soul and body), ali ovde devojka znači -- problemi. Svi će upirati prstom u mene. Govoriti da sam premlad da se ženim. Ako kažem da ne razmišljam o ženidbi, napašće me da želim "loše stvari" ("bad things"). A to znači da sam loš čovek. Na kraju krajeva, nije ni bezbedno: ako te uhvate da se ljubiš sa devojkom na javnom mestu, sleduje ti četrdeset udaraca bičem, dva meseca zatvora i novčana kazna."
"Eto, možeš da pokušaš da nađeš posao u Evropi i nađeš devojku. Možda i u Srbiju dođeš."
"O, ne! Ne želim ja devojku koja nije muslimanka. To je nama jako važno. Možda mi ponekad devojka nedostaje, ali nikada ne bih prekršio pravila Islama."
"Misliš li da je loše imati devojku pre braka?"
"Pazi, za vas nije loše, za vas je normalno i dobro. Za nas je loše."


Kartum, jedna od glavnih ulica

Razmišljam o njegovom zbunjujućem neuniverzalnom, relativnom moralu. Kako nešto može biti dobro za neke ljude na svetu, za ljude iz jedne kulture, a loše za ljude iz druge? Alah ne prašta, naravno, nevaljalštine nevernika, ali međureligijska tolerancija mora nekako da se uglavi, pa makar proizvela i kontradiktornosti. Međutim, Muhamed je dobar, srdačan, naivan momak koji se ne optrećuje etičkim nijansama i srećan je u svom svedenom modelu sveta.

"Ovde žene nemaju sva prava", nastavlja Muhamed. "I to je dobro."
"Zašto?"
"Pa... eto, na Zapadu, možeš ući u zgradu i kupiti seks sa prostitutkom. To ovde ne može."

Zaboga, da li zaista veruje u onaj najtipičniji stereotip koji o zapadnoj kulturi gaje tradicionalnija društva? "Zapad je loš jer su tamo žene kurve." Ih!

Menjam temu: "A obaveza o kojoj govoriš, to je vojna obaveza?"
"Zavisi od tvog zdravlja. Ako si potpuno zdrav, ideš godinu i po dana u vojsku. Ako imaš mali defekt -- dioptriju, na primer -- godinu i po dana se baviš nekim neplaćenim društveno-korisnim radom. To se smanjuje na oko deset meseci ako imaš ozbiljnije smetnje. Postoji i četvrta opcija -- da te oslobode obaveze."
"Koliko treba da budeš defektan za tako nešto?"
"Ne treba da imaš probleme sa zdravljem. Treba da imaš debelu vezu!"

Lazar:
28/12/2009, kaučsurfing veče: Ruha

U jednom trenutku sedam pored Ruhe, visoke devojke svetlijeg tena, naglašenih jagodica i guste crne kose tek ovlaš pokrivene prozirnom maramom, koja joj stalno spada na leđa i koju ona, verovatno nesvesno, svakih par minuta vraća rukom. Ruha radi u holandskoj ambasadi, gde je nedavno našla posao. Živi sa tri sestre. Dve su završile fakultet u Grčkoj, u Solunu, i prošle godine su se vratile u Kartum. Ubrzo potom, majka im je umrla, i ostale su same, pa Ruha, kao najstarija, brine o svima. Čini se da, uprkos tome, nema finansijskih problema: putovala je Evropom, vozi kola i, po svemu sudeći, pripada imućnijem sloju Kartumljana. Kao i mnogi Sudanci sa kojima sam razgovarao, i ona u govoru poseduje neku čudnu blagost i smirenost, koja odmah opušta sagovornika i komunikaciju čini sasvim neposrednom. Pitam je šta misli o Sudanu.

„Stalno je rat. Taman nešto krene, nešto isplaniraš, i onda ti svi planovi propadnu.“
„Pa dobro“, kažem, „sada će izbori, možda krene nabolje.“
„Neće. Ja se nisam ni prijavila za glasanje. Čemu, kad su svi isti?“
„U Srbiji“, kažem, „izbori se obično svode ne na biranje onog ko će najviše popraviti, nego onog koji će najmanje upropastiti.“
„Ovde nema manjeg zla.“
„I šta je rešenje?“
„Otići.“
„Kuda?“
„Bilo kuda. Na Zapad. U Saudijsku Arabiju. Negde gde je stabilno, gde možeš dugoročno da razmišljaš.“

Na to nemam ništa da odgovorim, pa malo ćutimo. Ona prekida tišinu:

„Kako ti se čini Sudan? Šta si dosad video, šta misliš o tome?“
„Video sam pustinju“, kažem, „i jako siromašna sela, i jako fine ljude. Uglavnom su svi srdačni, gostoljubivi, prijatni, kao da se iskreno obraduju kad nas vide. Mašu, kažu poneku englesku reč koju znaju, dolaze da se rukuju. Što se mene tiče, to je i više nego dovoljno opravdanje za dolazak ovamo. Ništa drugo ni ne želim.“
„U Sudanu nema ničega zanimljivog“, kaže, „osim ljudi. Vidiš kakav je Sudan kad si u njemu. A kakav je u medijima? Čim na nekoj stranoj televiziji čujem reč „Sudan“, znam da ću čuti nešto loše.“


svet u dvoristu jedne dzamije u Omdurmanu

28/12/2009, Husam: ateista

Nešto kasnije, pitam Husama u kakvim je odnosima sa Bogom.

„Verujem“, kaže, „ali imam svoje sumnje. A ti?“
„Ja ne“, kažem. „Ne verujem.“
„Ateista?“
„Ne volim tu reč, ali ajde, dobro.“
„Znaš šta? U Sudanu nije dobro reći da si ateista. Ljudi te čudno gledaju. Ne mogu to da shvate, misle da nisi sasvim normalan. Kad te neko pita, bolje reci da si hrišćanin.“
„Ne mogu“, bunim se ja, „ja sam hrišćanin koliko sam i musliman ili poslednji kineski car. Neprijatno mi je da to govorim.“
„Zar Srbija nije hrišćanska zemlja?“
„Jeste“, kažem, „ali bolje da ne počinjem o hrišćanstvu u Srbiji. Radije ću reći da sam ateista, pa nek se beče koliko hoće.“
„Ljudi te neće razumeti. Smeškaće se, ali će im biti neprijatno. To je za njih nešto... nepojmljivo. Bezbožno.“
„Da li poznaješ neke ateiste?“, pitam.
„Naravno, mnogo njih. Ali niko se ne izjašnjava otvoreno. Bolje je izbeći neprijatno objašnjavanje.“

Narednih dana, pokušavamo da izmislimo različite odgovore na pitanje kojoj religiji pripadamo. „Musliman sam.“ „Budista.“ „Čehoslovak.“ „Tata mi je bio musliman.“ „Ja sam Japanac.“ I tako dalje. Nekad je zbunjujuć odgovor bolji od tačnog. Kad već svuda govorimo da dolazimo iz odavno nepostojeće Jugoslavije, možemo lepo da budemo i Čehoslovaci po veroispovesti.


kuranski citat na zidu jedne moderne dzamije

29/12/2009, Neobična družina

Šetamo kejom, pored nekog od dva Nila, koje nikad nećemo naučiti da razlikujemo: Plavi, Beli – a zapravo oba zelena. Niske guste krošnje zaklanjaju nebo i češkaju nas po glavama. Sa druge strane ulice nižu se raskošne kapije i dvorišta raznoraznih ministarstava sa bizarnim nazivima – recimo, Ministarstvo saveta ministara. Revnosni policajci mašu i dreče čim izvadimo fotoaparat, makar ga uperili u drvo, nebo ili drugu obalu reke. I dok raspravljamo o tome koliko su ti policajci upravo glupi, i da li je moguće da su u nekom profesionalnom srodstvu sa našim, srpskim policajcima, prilazi nam devojka u tradicionalnoj dugoj crnoj odori, sa kapuljačom. Deluje stidljivo, i priča čudan, kolonijalni engleski, sa neobičnim, pomalo arhaičnim rečima. Kaže da ga je naučila iz knjiga, ali ga nikada nije pričala. Dugo se, kaže, premišljala da li da nam priđe, ali je ipak skupila hrabrost. Zove se Saha. Ima tanke četvrtaste naočare i velike okrugle minđuše u obliku mnoštva sitnih cvetića. I lep osmeh, velik i beo.

Saha je odrasla u Rijadu, u Saudijskoj Arabiji. U Kartum je došla da studira političke nauke na Islamskom ženskom univerzitetu. Sada je na poslednjoj godini. Po rođenju je Nubijka, sa severa Sudana. Seda sa nama na zidić pored reke, gde je vazduh podnošljivo vreo. Zatim nam se pridružuje u šetnji.

Uskoro nam prilaze još dve devojke, koje su nas već neko vreme diskretno pratile: Dila i Isra. Jedva natucaju engleski, ali to kao da im ni najmanje ne smeta. Kada su videle da je Saha prišla, i one su se ohrabrile. I tako nastavljamo da šetamo. Prelazimo most. Vode nas da vidimo ostrvo Tuti, nešto slično Velikom Ratnom u Beogradu, ali prekriveno niskim zelenim bašticama i limunovim gajevima. Poslušno ih sledimo.

Naša šestočlana povorka predstavlja još neviđen spektakl na ulicama Kartuma, hodajuću senzaciju u ovoj zemlji šerijatskog zakona, u kojoj se mnogi sitni, bezazleni izgredi kažnjavaju bičevanjem. Grupe mladića prolaze pored nas i gledaju nas razrogačeno. Trljaju oči, ali mi ne nestajemo. I dalje smo tu, jednako zbunjeni kao i oni, kao i svi slučajni svedoci pokretne fascinacije. Tri belca obučena na zapadnjački način, i tri tradicionalno odevene crnkinje. Da su kojim slučajem hrišćani, svi bi se redom krstili.

„Još ćemo i batine izvući.“
„Već osećam bič na leđima.“
„Neka crknu! Mogu da nas mrze...“
„Kuda nas to vode?“

Devojke oduševljeno probijaju put kroz nisko drveće limuna i limeta. Mi kaskamo za njima. Saha je ozbiljna i uzdržana, druge dve se povremeno zakikoću. Puštamo ih da nas vode kuda hoće, svesni da one upravo sad doživljavaju nešto uzbudljivo i tajanstveno, neko pomalo zabranjeno zavaravanje ogromne emocionalne gladi, mladalačke potrebe za druženjem i lakomislenošću, koja je ovde, u interesu vere i tradicije, grubo potisnuta i zanemarena.

U nekom trenutku ove pomalo napete šetnje, u bljesku bolne samospoznaje, Marko otkriva dve važne i neobične stvari. Prvo, da mu je otkopčan šlic, i drugo, da se pokvario i uopšte ne može da se zakopča, te da sada mora da ide tako, svakim korakom smelo razbijajući tabue i zastarele društvene konvencije.

Vraćamo se preko mosta. Prolazimo pored divovskog plavog staklenog jajeta od dvadesetak spratova – luksuznog hotela koji dominira horizontom grada u kome svaka druga ulica nije asfaltirana, a iz svake treće zgrade vire armature.

„To je Burž Al Fatih“, kaže Saha, „Predivno!“
„Šta je unutra?“, pitam.
„Ne znam.“
„Da li si nekad bila unutra?“
„Ne, nikad.“
„Da li bi htela?“
„Sada? Da! Ako nas puste?“
„Pitaćemo. Hajde.“

Ulazimo, prljavi, prašnjavi, u iznošenoj odeći, u pratnji tri devojke, u najluksuzniju zgradu koju sam ikad video. Žalosna predrasuda da su svi belci enormno bogati, koja nam na svakom koraku žestoko zagorčava život, ovde nam širom otvara sva vrata i kupuje osmehe uniformisanih lakeja. „Dobro došli. Samo izvolite!“


Burž Al Fatih

Superbrzim staklenim liftom ekspresno odlazimo na 16. sprat. Onda još malo stepenicama, kroz dva luksuzna restorana sa džet-set klijentelom. Gledamo kroz prozore: Plavi Nil spaja se sa Belim, preko svega toga idu mostovi, okolo džiklja bujno, zagasito zelenilo, zgrade, putevi, sa druge strane reke - grad Omdurman, a u daljini, pred horizontom, narandžasta pustinja. Devojke su opčinjene. Posle nekog vremena, kad smo se nadivili pogledu iz restorana (u kome, naravno, ništa nismo poručili), opraštamo se sa njima, uz obećanje da ćemo se opet naći.

restoran u Burž Al Fatih kompleksu...


...a ovde mi jedemo.

Vučemo se (Džesinoj) kući, zbunjeni, sa mutno pomešanim osećanjima. Atmosfera celog popodneva bila je, u isti mah, i bezbrižno vesela, i razigrana, i srdačna i neposredna, ali i nešto drugo: nikako se nismo mogli oteti utisku tanke neurotične crte provučene kroz svaki trenutak neobičnog druženja. Lepljive oči prolaznika, za nijansu prenaglašeno uzbuđenje devojaka, tinjajući osećaj da nešto nije u redu, da se dešava nešto što možda i ne bi trebalo da se dešava.

Uroš:
29/12/2009, Etiopski brodolom

"Ne možemo da vam izdamo vizu", sikti žena iz Ambasade Etiopije u Kartumu, "zato što niste rezidenti u Sudanu."
"Molim?!", vrištimo maltene uglas.
"Sledeći!"
"Ali, ali... možda možemo da dobijemo vizu po dolasku, na granici."

Čuli smo od službenika u hodniku da postoje takozvane "zemlje koje generišu turiste" (tourist generating countries), za koje je ova procedura znanto olakšana. Građani ovih zemalja mogu dobiti etiopsku vizu na granici, a verovatno i u ovoj ambasadi, bez problema.

"Ne! To je nemoguće. Slovenija ne spada u zemlje koje generišu turiste."
"Zaboga, mi smo iz Srbije, ne iz Slovenije! I želimo da potrošimo novac u vašoj siromašnoj zemlji. To je dobro za vas."
"Sledeći!"

Njena koleginica samo sleže ramenima. Na čelu joj se šepuri dubok ožiljak u obliku krsta. Gle, pomislimo, evo hrišćanskog pandana muslimanskih molitvenih žigova!

"Spremni smo, znate, da platimo..."
"Sledeći!"

Neverovatno je sa koliko uživanja ova gospa ostvaruje zamisao retardiranih pisaca etiopskih zakona, uz zli osmejak koji joj pakosno prati svaki pokret i svaku reč. Mora da je divno uživati u moći koju vam pruža zaostala administracija i raditi tako na štetu svoga društva.

Izlazimo iz dvorišta Ambasade (gde je zelena trava britanski pokošena po nalickanim alejama sa palmama) u preddvorište, čekaonicu Ambasade (gde je potpuno pusta zemlja prekrivena otpacima). Deli ih gigantski zid prekriven navojima bodljikave žice.

Gledamo se kao budale, ćuteći.

Budući da je rezidenciju u Sudanu nemoguće dobiti, moraćemo da odustanemo od Etiopije i nađemo novu rutu. Da smo samo Kanađani, Britanci ili Poljaci... I sve ovo u mesecu kada Srbiju oslobađaju viznih okova za EU. Čini te zaplačeš kada shvatiš da diskriminacija, eto, ostaje na snazi za Etiopiju. E, moj Tito... Pa šta su ona bančenja u Selasijevoj rezidenciji značila, zašto je Džamajkanski bog, veliki Hajle, proglašem prvim počasnim građaninom Beograda?

A onda ulazi crv ispod kože, kao oni nilski bilharzični paraziti: zašto se nismo ozbiljnije raspitali u Beogradu? Jer je Internet tvrdio da se Etiopska viza dobija potpuno opušteno, bez ikakvih problema. Međutim, to su sve bile informacije putnika iz "zemalja koje generišu turiste". Zamišljam tu zemlju-generatora kao neku divovsku mravlju kraljicu, produženog i izobličenog insektoidnog tela, koja u sluzi porađa i luči svoju decu-turiste.

Shvatam da nam ovaj brodolom surovo seče putovanje na dva dela, rušeći naš originalni koncept: nema više kopnenog prelaska, nema više zavlačenja u tamnu zemlju predaka. Etiopski pesnik je pevao:

Ali pazi, pazi kud ideš zaboravljeni stranče
Ovo je sama dubina tvojih korena: Crna.
Gde su podrhtavali tam-tamovi tvojih otaca
U plašljivoj tišini dolina
Drhtali u ogromnim telima planina
Zujali, u dubokim grudima džungle.
Hodaj ponosan.

Mračni vilajet ostaje nedosanjan, zabranjen, izgubljen, crn kao tajna koju ni ne treba čačkati i mračan kao sramota naše putničke naivnosti.

No, možda se upravo u nerazmrsivim čvorovima naopake afričke logike i krije ključ za prodiranje u pore ove zemlje, u "tela njenih planina" i u "grudi džungle", u tlo u koje ćemo posejati i zakopati naše čuđenje, žal, mržnju, sreću, divljenje i ponos -- poput one paprike.

Marko:
31/12/2009, Kako osvojiti Kartum

Maj 2008 godine. Konvoj od oko 400 teško naoružanih vozila kreće iz Čada, prelazi sudansku granicu, i ide pravo za Kartum. Husam prepričava svoje neobično iskustvo:

Idem ja ulicom, pijem Pepsi, kad odjednom nailazi kolona džipova. Još nisam ni shvatio šta se dešava, ispred mene iskače rmpalija sa kalašnjikovom u ruci i mecima oko grudi. Padam na kolena i molim da me ne ubije. Kaže on meni,
"Voooda... daj mi vode, molim te!"
"Nemoj da me ubiješ!"
"Neću ti ništa, samo mi daj vode molim te, već dva dana nisam ništa jeo ni pio."
Pružam mu Pepsi. Pobunjenik seda na put i eksira napitak.
"Hrana, imaš li hrane?"
"Nemam, nemoj me ubiti, molim te!"
"Neću ti ništa, ne brini. Jel znaš možda gde je most i gde je radio? Treba da ih osvojimo, samo nismo sigurni kuda se ide..."
Ne mogu da verujem šta me pita. Došli su da osvoje grad, a ne znaju ni kuda da idu. Odgovaram da ne znam, i zatim bežim kući. Odmah zovem porodicu da vidim jesu li svi bezbedni i da im javim da ne izlaze.

"Šta se posle desilo", pitamo ga.
"Došla je vojska i za 2 sata ih sve poubijala. Par njih je strpala u zatvor"
"Kako je moguće da je tolika kolona vozila bez problema prevalila preko hiljadu kilometara i ušla u glavni grad, a da ih niko nije primetio?"
"To se svi pitamo... Mada, i kako je moguće da neko pokuša da osvoji grad, a ne zna ni gde treba da ide, nit se seti da ponese hranu i vodu..."

Lazar:
31/12/2009, Saha: U tunelu, usred mraka... sija zvezda petokraka

Tokom drugog susreta sa Sahom i devojkama, šetamo ulicama Kartuma. Saha je, kao i uvek, pažljiva i uzdržana, pomalo nesigurna u sebe ali veoma odmerena i staložena. Govori tiho i polako, stvarajući atmosferu poverenja i topline.

„Koja je tvoja religija?“, pita me.
„Nijedna“, kažem, a u glavi mi odzvanja fantomsko: „sumatraista“.
„Hrišćanin?“
„Ne.“
„Musliman?“
„Ne.“
Na trenutak zamišljeno ćuti. Ubrzo shvata:
„Znači da si komunista!“
„Paaa... Hajde, recimo tako“, pristajem ja, i mislim: em sam iz Jugoslavije, em me svi pitaju za Tita, a sada sam postao i komunista.
„Misliš da bog ne postoji?“, pita.
„Ne znam“, izvlačim se nekako, „ali za mene ne postoji.“
„Ali, on je stvorio sve ovo!“ – i pravi rukom širok pokret koji obuhvata izrovanu ulicu prepunu sveta, uličnih prodavaca, roštilja sa kojih kulja dim, prašine, smoga, automobilske rike. „Mogao se baš i više potruditi“, mislim, ali ne kažem ništa.

„Bog postoji“, insistira ona.
„Okej“, kažem ja.
„Ali ne veruješ.“
„Pa ne mogu. Bog je osećaj, kao i mnoge druge stvari. Ili je tu, ili nije. Ako ga ne osećaš, nema ga, i gotovo.“

Nastavljamo da hodamo ćuteći. Ona deluje zamišljeno, a ja pokušavam da pogodim šta li sad misli, i verovatno ne uspevam.